9 х 6 = NESHVATLJIVO

Autor: Rodoljub Šabić

Ovih dana nekoliko zakonskih predloga iz oblasti zdravstva privlačilo je i još uvek privlači priličnu pažnju javnosti.
Neki od njih, kao Predlog zakona o pravima pacijenata, su u formalnoj proceduri u Narodnoj skupštini, a neki, Zakon o izmenama zakona o transplantaciji organa, tek u inicijalnoj fazi. U svakom slučaju mnogo je razloga zbog kojih zaslužuju pažnju javnosti. Prvi, pre svega, zbog fluidne, široke i neprecizne formulacije kruga lica kojima je davana mogućnost pristupa podacima pacijenata, što je bio i razlog za obraćanje (verujem da će finalna verzija pokazati da je bilo uspešno) Poverenika nadležnim odborima Narodne skupštine. Drugi, zbog predloga da se za razliku od uobičajenog rešenja svi građani, ex lege proglase donatorima, uz ostavljanje mogućnosti da samo deponovanjem izričite negativne izjave to isključe, što otvara niz zanimljivih pitanja pravne, etičke, moralne, bezbednosne prirode.
Ali, koliko god bila zanimljivi ti razlozi i pitanja, oni nisu neposredan povod ovog posta. Na njih se možda i osvrnem u nekom drugom postu, a u ovom želim da ukažem na nešto teško shvatljivo, bolje rečeno neshvatljivo.
Svi pomenuti zakonski projekti, pored ostalog, podrazumevaju robusnu obradu podataka o ličnosti pacijenata. A ti medicinski podaci, podaci o zdravstvenom stanju su, nema sumnje, delikatni, vrlo osetljivi podaci. I u svakodnevnom, konvencionalnom smislu, pa onda razume se i u formalno pravnom smislu. Nije dakle slučajno da su, uz neke druge podaci o zdravstvenom stanju u čl. 16. Zakona o zaštiti podataka o ličnosti svrstani u kategoriju „naročito osetljivih podataka".
Shodno takvoj kvalifikaciji u stavu 1. pomenutog člana zakona „naročita osetljivost" tih podataka potvrđena je tako što je predviđeno da se oni mogu obrađivati samo „na osnovu slobodno datog pristanka lica".
Doduše, u stavu 2. istog člana predviđeno je da se podaci o zdravstvenom stanju (uz podatke o pripadnosti političkoj stranci i o primanju socijalne pomoći) mogu obrađivati i bez pristanka. Ali, samo izuzetno, ako je to zakonom propisano. A u stavu 3. je naglašeno da u slučaju iz stava 1 i 2 obrada podataka mora biti „posebno označena i zaštićena merama zaštite".
S tim u vezi u poslednjem stavu člana 16. predviđeno je da „način arhiviranja i mere zaštite podataka iz stava 1. i 2. uz prethodno pribavljeno mišljenje Poverenika uređuje Vlada".
Konačno, tu je i član 60. po kome će svi „podzakonski akti na osnovu Zakona o zaštiti podataka o ličnosti biti doneti u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona." Međutim, od svih zakonom predviđenih podzakonskih akata u tom roku doneti su samo oni za čije je donošenje bio nadležan Poverenik.
Zakon o zaštiti podataka o ličnosti je stupio na snagu početkom novembra 2008. godine. Pomenuti šestomesečni rok istekao je početkom maja 2009, a sada je maj 2013. godine! Uredbe o zaštiti naročito osetljivih podataka nema. U međuvremenu su se promenile tri Vlade, a pored predviđenih šest meseci proteklo je još osam puta po šest meseci! Posebna zaštita tzv. „naročito osetljivih podataka" ipak je još uvek samo prazna proklamacija. Šta reći osim - neshvatljivo.