Sa nama je već ravno dve godine. Skroman, pametan i nezahtevan: Korni nas je sasvim pripitomio i osvojio. Juče, međutim, prilikom njegovog redovnog plivanja Kornijevo beživotno telo pronašli smo utopljeno, na samom dnu njegove posude za plivanje. Iako obično pliva i do pola sata - ovaj put tokom nekih petnaestak minuta dogodilo se nešto nama i dalje neshvatljivo. Odmah pošto smo ga pronašli, bez ikakvih znakova života, oklembešene glave, beživotnih udova - pristupili smo reanimaciji: veštačkom disanju, lupkanju oklopa, okretanju s glavom nadole kako bi nekako ispustili vodu iz njegovog naduvenog tela. Nekih desetak minuta prvi put je otvorio usta, a zatim ponovo klonuo. 

Čim se otope zimski snegovi ili temperature dotičnog godišnjeg doba konačno dobiju pozitivnu temperaturnu konotaciju, vlasnici pasa se prisete dve napasti: krpelja i Popinog praseta.

Krpelji su baš kao što im kaže prosto krlje jedne, kače se na sve toplokrvno i vampirski prehranjuju. Nekada ih nije bilo toliko, bar koliko me sećanje služi, naročito kad ga potkrepi činjenica da sam u selu rasla. Zbog toga sam iz trava, travuljina, sa drveća i iz žbunja izlazila samo kad me mrak natera ili urlanje nadležne rođačke osobe zadužene da me, tokom bivanja u ruralnim uslovima, održi u jednom komadu. Buva se sećam, bile su dosadne kao buve i zbog njih su nas trebili kao primatsku mladunčad. Ali, to je druga priča. Oni krpelji...da...kačili su se na pripadnike životinjskih sorti, retko na ljude, a do vremena moje odraslosti nisam ni znala da mogu da raznose boleštine. Kladim se da je to neko zapatio pa pustio. Znam da mi ta teorija ide na račun sumnje da bolujem od teorija zavere, ali nemoguće je da su ti krpelji od pre tridesetak godina postali strava nad stravama, a da ih do tada niko nije, sem poslovično, pominjao. Da je krpelja, pa još zaraženih, toliko bilo kad sam ja odrađivala detinjstvo, teško da bih isto uspešno preživela. Za razliku od njih, krpelja, Popina prasad su od vazda bila tu i to ne samo u selima, nego i u gradovima. Zapravo svuda gde se nešto zeleni.

Nedavno sam bacila pogled na tekstove koje sam sačuvala u favorite.

Nema ih mnogo. Uglavnom iz vremena kada su danas već i bivši vipovci bili još gosti autori ili početnici.

Kandidati za odbornike SNS su se danas provozali autobusom koji je prerušen u metro, linijom metroa koji će početi da se gradi za par godina. 

Logika iz crtaća. 

Sitting on a beach under a coconut tree (but not under the very crown, I know that), I am contemplating birding and the meaning of life… Salty breeze comes from the Caribbean, way saltier than any Mediterranean sea breeze. Watching my first Brown Pelicans, I am inhaling deeply and commenting to Sergio Arias how strong the scent is. He answers: “Maybe the ganja those guys are smoking makes it that strong.”

Ovo je članak od pre dve godine na koji sam tek juče naleteo na TW. Pisan je na sedamdesetpetogodišnjicu staljingradske bitke.  

Na večno pitanje, ko je gori - Staljin ili Hitler, može se reći da su to bila dva kremena, koja su, kresnuvši jedan o drugi, izrodili požar Drugog svetskog rata. Njih dvojica ne bi mogli ništa da zapale jedan bez drugog. No, Staljin se prvi pretvorio u vodeći kremen, čineći sve da bi Hitler došao na vlast, pa posledično, i da povede rat.

Ovo

Su ubistva, noću, u po bela dana, na periferiji ili u centru Beograda, ubistva pojedinih kriminalaca ili kriminalnih grupa, ubistva žena, devojaka, majki, Roma, homoseksualaca ili nekih koji ubici izgledaju kao oni, postala naša svakodnevica. Kad kupujem cigarete, na novinama poređanim na pultu, sve naslovne strane svih nazovi novina ispunjene su enormno velikim slovima naslovima o ubistvima. Svestan sam da se to radi s namerom da gladni narod makar na tren zaboravi svoju glad i bedu, o uživanju u tuđim nesrećama ne bih ovog puta. No bez obzira na naslove, ubistva se dešavaju malo, malo.