Cirkus odlazi iz grada a ja da glumim klovna, ma jedite bre govna… pisalo je na zidu koji je prvo prekrečen, pa srušen, nedugo zatim raznesen, ciglu po ciglu, pretvoren u prah (i pepeo) i počišćen sa lica zemlje/ulice tako da je ostala samo prazna poljana. Ovo mesto, ova poljana, uvek je bila prekrivena šatorom, skrojenim od tako masivnog materijala da je bilo dana kada ne da nisu dopirale impresije iz spoljašnje sredine nego se ni Sunce nije uspevalo probiti. Probisveti jebeni. Cirkus uistinu nije otišao iz grada, ali svake godine, budite sigurni jedan grad će otići van neprozirne, kataraktične zavese spuštene na ovo pusto mesto. Sočivo kroz koje se prelama pogled na cirkus degenerativno propada. Istina je da čak i kada se ode malo ko zaista i napusti ovo mesto. Senka šatora nadvija se nad glavom ma gde glava bila.

„Давно је било када је Слободан Јовановић написао да не постоји српски културни образац. То је, дакле, феномен дугог трајања. Он одсликава столетни неуспех да утврдимо српску језичку норму, да означимо место ћирилице у нашој јавној свести, да без предрасуда и поуздано сагледамо облике српске културне прошлости, да све то учинимо у складу са савременим осећањем националне припадности. Тако бисмо интересе српске националне егзистенције разложно довели у везу са непорецивим чињеницама и европским наслеђем. Све то изостаје услед владајућег распореда историјских и културних сила."

Pogledaš me, pogledaš kroz mene, izgledaš sebi kao da si sama sebi dovoljna, i okreneš se i odeš

Ne odeš na tramvaj broj 13, u pičku lepu materinu ili tamo gde te svi znaju

Odeš na moj jebeni hodnik, meni pod kožu jer tvoj je pogled infektivan, pa dobijem ikterus, koprivnjaču, dobijem herpes, da je makar genitalni, znao bih da sam te imao bez razmišljanja i te bi me sanke vozile, do Laponije i nazad

Čekam te ispred zgrade, kažeš

Прво смо живели у добу прећуткивања.

Па смо онда ушли у доба ућуткивања.

Да ли смо сада, када смо све видели и чули, омирисали и куснули, додирнули и осетили, дошли до доба ћутања?

Није ли можда дошло доба у којем треба слушати другог и још више ослушкивати самог себе уместо да говоримо или тек производимо буку оглашавајући се?

Само... Да једна ствар овде буде јасна.

Ћутање и тишина никако нису исто. Никако.

Копао по полици са књигама, тражио недавно купљену „Самом себи" Марка Аурелија коју сам намерио да прочитам сада када су школске обавезе мало охануле.

И, копајући по књигама, свескама, папирима, налетим на роковник малог формата, тврдих корица (шатро кожних) на којима пише „Минел трансформатори - Рипањ" добијен ко зна од кога још у време док сам студирао...

Странице пожутеле, ситан рукопис пенкалом (!) којим сам тада писао (данас пишем искључиво танким фломастерима)...

Самом себи, а?

Иронија судбине? Подметачина вечитог шаљивџије са нашим животима?
Небитно, отварам тај роковник и читам...

Istanjio sam se

na najtanjim mestima stvari prvo pucaju

pucaju li ljudi

ha pucaju li ljudi

pucaju kontinenti a neće jednostavne kožne vreće pune složenih krhkih kostiju

pitaj starca Sueca

tanana je razlika između slepca i sveca

 1.         Imaš kancelarijski posao u Vladinoj agenciji koja je na glasu da je najkorumpiranija a koja se bavi unosnim poslovima koji se finansiraju iz sredstava poreskih obveznika. Imaš početnu poziciju ali si u mogućnosti da biraš kancelariju. Kakvu ćeš izabrati?

            a) Veliku bez pregrada, sa barem 30 ljudi

            b) Veliku sa otvorenim boksovima sa barem 20 ljudi

            c) Srednju sa providnim zidovima i 10 kolega/koleginica

            d) Srednju, zvučno i optički izolovanu sa još 5 kolega/koleginica

            e) Malu, zvučno i optički izolovanu samo za sebe

Gospodin Mulligan, član avio-kluba Krila neba, upravo je dovršio poslednje slovo na novoj ceduljici koja će od večeras stajati na ulaznim vratima njegovog stana. Živeo je sam. Zatvorio je i zaključao vrata, naslonio kišobran na dovratak i sa obe ruke smestio ceduljicu na za to predviđeno mesto. Malo više se namučio nego prošli put. Uzeo je kišobran i krenuo u pozorište.

Позивамo вас да присуствујете промоцији романа Филипа Грбића „Руминације о предстојећој катастрофи" која ће бити одржана у уторак, 20. јуна у 19.00 ч. у просторијама књижаре Плато (Кнеза Михаила 48).
Поред аутора, на промоцији ће говорити Мухарем Баздуљ и Никола Маринковић. Разговор о књизи модерираће Наташа Анђелковић.

Mene nikad ni sa kim nisu razmenjivali, što im do dan danas oprostila nisam. Znam da smo se toliko selili da ni sami sebe nismo mogli da stignemo, takoreći smo bili u autorazmeni, ali ipak. A, baš bi bilo lepo da sam ja otišla negde, pa da je posle neko došao kod mene odnegde drugde. U cilju razmenjivanja različitosti, kako kulturnih, tako i svih ostalih.

Kad se samo setim odlične prilike zvane „Radost dece Evrope“. Jeste da je to bila samo polovina projekta razmenjivanja, ali je bilo baš divno da možeš da dobiješ gosta iz neke od zemalja učesnica. To ti je dizalo društveni rejting do nebesa. Pod uslovom da si imao krečnjačke laktove i krčmarsku glasinu. Jer su se samo takvi dočepavali gostiju iz inostranstva, što je tada imalo značaj gošćenja stanovnika neotkrivenih galaksija. Mene tu nije bilo. Valjda sam zbog toga kroz život vukla kompleks neostvarenog dobrog domaćina, zbog čega je prva ponuda razmene, u školi Prestolonaslednika nam, bila moja. Iz prvog reda sam vikala: „Daj dva!“ U tom slučaju Holandjanina.