Ja sam ekstra fenomen, puštaju me za vikend, kao Omen, da odem, mislim da sam bio na granici kome, šta sada mogu da dam oh no, ikome, Ikom, E! imam svoje centralno postojanje, čuvam se buba i golfa, ne izlazim često u mesto, ne izlazim nikad u grad oh no, izlazim češće iz zgrada i upadnem pravo u zmrak oh no, vasiona je ona, vasiona je ona, tor je prostor, kako se zovem? kao planina? manje je važno, prezivam se Čekić, udaram nevažno snažno, kao Branimir Brstina...

 
Е, мој Стпротићу...
 
Нису само теби одузели породичну кућу, па је онда срушили јер је плац продат неким новим инвеститорима у држави Србији, забранивши при томе теби да се мешаш у то питање сопствене имовине.
 
Свима нама су одузели заједничку породичну кућу рекавши нам у лице да се ни случајно не усудимо да се мешамо у питање сопствене имовине.
 
Поставља се само питање тренутка када ће и свима нама срушити ту нашу заједничку породичну кућу као што су то учинили са твојом кућом. 
  
И да, слажем се.
 
И ја бих дао све српске територије за један једини Дучићев стих.
 
Али џабе када данас међу Србима нема нових Домановића, Нушића,...
 
Или можда ипак...?
 
 
 
 
L2yktkqTURBXy9iOGMxZDgzZmI4NGFmOWM5ZmU3YjI1MjQyNzBjM2NhNC5qcGVnk5UCzQMUAMLDlQLNAdYAwsOVB9kyL3B1bHNjbXMvTURBXy8xZDc0Y2I0MTcwNTk1MDQzNjYyOWNhYmQ2MDZmNTBmNi5wbmcHwgA 
 
 
 
 
 
2017-11-06 16:52:11

Devet repova lisice

amika RSS / 06.11.2017. u 17:52

ДЕВЕТ РЕПОВА ЛИСИЦЕ

У дневничким белешкама на почетку ФОРСИРАЊА РОМАНА-РЕКЕ Дубравке Угрешић (НИН-ова награда за роман године 1988. године – пре 30 година!) пише:

„.... Навратила је и моја пријатељица Сњежана и питала ме о чему ћу то писати. Па, ја бих о писцима, рекла сам. Па стално пишеш о писцима, рекла је. Само добри писци могу писати о било чему док лоши морају пазити на тему, додала је. Што могу кад волим писце зато што су тако мали, па ми их је жао, рекла сам ја...“

Те реченице су биле пророчке. У том роману и каснијих десетак књига есеја, прича и романа Дубравка Угрешић је заиста писала о писцима, писању, светским књижевним циркусима званим фестивали и симпозијуми и утврдила: писци јесу „мали“, али нема никога ко их због тога, или било чега другог, жали.

knjige_foto__display.jpg

 
2017-11-03 22:23:04

ČOVEK KOJI TONE, NA KRAJU ĆE I POTONUTI

horheakimov RSS / 03.11.2017. u 23:23

Gde je more gde se može lepo udaviti na mrtvo? Mrtvo more.

            Gde je to jeftino more koje se reklamira svake sezone, more u koje se uz minimalan napor prosto potone?

            Ne mislim na lažno more na Bliskom Istoku.

 
2017-10-27 21:23:17

SMRTONOSNOST

horheakimov RSS / 27.10.2017. u 22:23

Razglednicu je naneo vetar sa okeana. Doletela je u jednom dahu, kada se razdanilo na tren u pepeljasto popodne. Panorama grada, okrenuta naopako, bez adrese, bez pečata. Okrenuo sam je da sagledam grad, poznate su mi siluete, obrisi zgrada, ali ne mogu da pogodim šta gledam. Ako se ostavi da stoji naopako, zgrade će se ispraviti, samo će mutna slova u naslovu ostati natraške, voda na kojoj leži grad, dovoljno je siva da može biti i nebo.

 

Obrnuo sam čun, čudan čun čučao je na gomili ekscesa, gomilu ekcema imam, da me nema, ne bih brinuo o svom povlačenju, uvlačenju, izvlačenju oštrice između korica i svega, između sveta i sopstvenog dupeta, da mi je da izađem na crtu, pa da procvetam, da mi je da otplovim, noćima sovim, s ovim, s onim, Sony dogori, izgori more iz noćne more, izmorim gore iz moćne Nore, haubica, tako me je zvao jedan ubica, nikakav opasan tip, samo sitni lovac, ubica ptica, sećam se još uvek njegovog lica, ali ime sam mu zaboravio

 

220px-George_Santayana.jpg 

Музика је свет за себе.

Звук спремно поприма вредности идеалног. Поседује унутрашњу моћ да обузме пажњу и, истовремено,  лако бива преточен у симболе за много тога другог. Његовa империја упоредива је с оним стимуланата и

 
2017-10-13 19:47:25

IZGUBLJEN U KIJEVU*

horheakimov RSS / 13.10.2017. u 20:47

narkoza

            U preostaloj praznini mojih skupljenih zenica može se videti samo crna rupa koja jede moja sećanja. Moje telo, taj iznutra oguljeni egzoskelet, nepostojano je kao zvezda u sazvežđu Letećeg magarca. Svetlo koje je zujalo nada mnom nestalo je usled kratkotrajnog gubitka napona na delu pruge, u blizini trafoa, neposredno pred stanicom u Rakovici. Tada sam provirio iz dubine svojih neorganskih elemenata gonjen tuđim organskim jedinjenjima i jedino što sam video kroz prozor, bila je crna noć. Usamljeno crno drvo pored šina je delovalo kao da ima i crno srce. Video sam sebe, van vagona, sa sekirom u ruci, spreman da udarim, u strahu da udarim. Napon je ponovo udario sklopku. Mahinalno sam zavio oči u kapke. Neon bi me u ovom momentu mogao oslepeti. Iz dubine plodove vode u glavi, rađao se glas koji je pokušavao da me upozori na sebe. Govorio je da je on eho izgubljene memorije. Setio sam se sebe kada sam kretao. Volim da krećem ali ne volim da idem. Plutao sam metar od poda spolja istetoviranog vagona i pola metra unutar plavog sedišta.

 

Posao bi uvek završavao pre svih. Nije imao zašto žuriti kući. Vozio bi se polupraznim autobusom 651 daleko od centra. Na aerodrom bi ulazio kroz mala vrata požarnog stepeništa. Čini se da je to bio jedini ulaz sa kvakom i to je bio razlog što bi ga koristio. Voleo je da oseti dodir na dlanu pa makar to bio hladni metal. Drugi razlog je bila udaljenost od DOLAZAKA, tamo nikada nije išao. Peo bi se stepenicama držeći se za gelender, samohodne je izbegavao. Na ODLASCIMA bi uvek birao one najdalje, interkontinentalne letove. Uvek bi učtivo pitao za mesto između dva upadljivo različita putnika, bakice koja se vraća iz posete unucima i poslovnog čoveka koji ide da pregovara o velikom poslu. Seo bi između njih i potpuno bi se prepustio.

 
2017-10-01 14:12:45

Mali Radojica i mala Radojka

tasadebeli RSS / 01.10.2017. u 15:12

Сећам се добро, када је долазио на влас', Слободан Милошевић је у својим говорима окупљеној маси света тврдио да ће једнога дана Србија бити као Шведска...

 

 

milosevic_Kosovo.jpg 

 

 

 

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana