gošća autorka: Aleksandra Aksentijević 

Pisanje kratke priče u američkom kontekstu neretko podrazumeva posustajanje pod teretom žanra. Nasuprot realističnosti i jasnom i ekonomičnom izrazu s jedne, stoje fantastične i horor priče, koje obično podrazumevaju sopstvene pripovedne univerzume, ali i izazov ugađanja specifičnoj i zahtevnoj publici koja prati ove žanrove, s druge strane. Karmen Marija Mačado, mlada američka autorka čija je prva zbirka iz 2017. godine Njeno telo i druge žurke nedavno objavljena u izdanju Štrika, ne libi se da se pišući kratku priču osloni na bogatu tradiciju horora, fantastike i gotskog romana, istovremeno kreirajući drugačiji, eklektični stil pisanja, atipičan za žanrovsku prozu.

drugarice/bivše devojke

            Imao sam jednu drugaricu/bivšu devojku koja mi je govorila: ovo nije seks, ovo je ekstremna empatija. Mi se naravno nikada nismo stvarno upoznali zato još uvek mislim na nju, ko je ona. Više se ne srećemo, nikada joj nisam pisao, niti je nazvao. Valjda nije tako jednostavno.

Претпоставимо да је ово прича неког мог или вашег другара, боље ће звучати. Иде овако:

            ЉУБАВ У ДОБА КОРОНЕ

            Трећег месеца ере „короне“ зидови су почели да га стежу, а таваница као да се опасно приближавала па се сагињао кад пролази испод лустера. Изашао је али не вреди: кафићи једва да раде, сплавови  су „резерве“ за уходана друштва, улице празне – нема где да се лансира.

            И ту он, из досаде, почне да убада телефонске бројеве. Онако отприлике, на осећај. Чека да се јави глас, или гласић, спремио причу са варијацијама. Прва два-три – ништа, нервозне гласине, бесне на свет и свемир. Тек четврти зов, јави се прозукао мушки глас. Овај је кандидат за корону, помислио је и отплео причу:

            - Господине... Нашао сам ташну, или je то ташница, са вашим бројем телефона у њој.

            - Мој број у ташници?

            Задршка, присећање, па решење: дај даље!

            - Лана, то је нешто твоје. Тебе траже.

            Дај то лане, помислио је. Такве тражим!

Mi smo priredili ovaj cirkus za vas, gubavci, treslo se sa razglasa, radili smo naporno prethodnih godina u vašu korist, govnari, zar hoćete da nam rušite dvorac od peska, hoćete da nas uništite, sav naš trud, ma teraj te se bre u kurac, kurac, kurac… Eho bi se gubio posle tri repeticije. I kao sa onih sezonskih tura koje bi s proleća ili s jeseni prolazile kroz komšiluk i nudile čišćenje dvorišta, podruma i šupa, odvoženje nepotrebnih stvari, i sada se traka, posle kratke pauze, nastavljala sa MI SMO. Tek bi posle sedam osam ponavljanja monotoniju razbila neočekivana digresija, da, volim ovo, dobar ritam imamo, svi su dobrodošli, pa naravno, svi ste dobrodošli, sve vas volimo, lepo je, zabava, život, mladost, budućnost, skroz smo za to… I kao da je policijski čas iza ugla ili bliže, kada bi kombi sa ledeno-jezivom poslasticom naišao, svi bi u komšiluku ubrzano nestajali s ulice, gmizali u svoja dvorišta, podrume, šupe. Klinci bi istrčavali iz žbunja spuštenih gaća i gledali kako da ispare neprimetno preko glavne ulice.

park između dva dvora, između dva rata

            Nikada nisam pomišljao da ću otići na maskenbal, maskenbal je za dijabole. Međutim zaljubio sam se pa mi je svašta dozvoljeno. Tema su Senke nad Balkanom, ili šire od toga, ceo period između dva rata. Nisam smislio ništa bolje od iznajmljivanja komplet kostima, pa recimo buržuja, iz tog perioda. Mogao bih da budem i bankar i ministar ali i grobar, ako ćemo iskreno. Niko ne bi trebalo da gleda sebe u ogledalo kada je neko drugi.

tri pesme iz distokične zbirke