(Ovo su podsećanja na vreme kada je realizovano alternativno vođenje kroz postavku Muzeja švedske istorije)

Kad smo već kod svetsko-sistemske priče... sećaš se one prilično impresivne, samokritične nacionalno-istorijske teze u muzeju? O tome kako je Švedska postala ekonomska sila zahvaljujući ratnoprofiterskoj državnoj strategiji u „tri svetska rata“ (gde se za prvi računa Tridesetogodišnji rat)?. Jednostavno se švedska privreda okoristila, omastila o te katastrofe; zahvaljujući geografsko-istorijsko-političkom

Ovo prvo pismo biće iz dva dela, bila su i dva dana konferencije : )

Prvi dan, na IFDTu, protekao je u ekspertskoj debati, sasvim solidnoj, sa očekivanim, ceremonijalno-neokolonijalnim "ovako bi to trebalo" introm, prožetim hladnoratovskim slur terminima tipa „postkomunističke zemlje", „autoritarni sistemi" itd. U ovom kontekstu to su one zemlje koje - između ostalih istorijskih ili aktuelnih grehova - nisu znale ili i dalje ne znaju da uspostave pravilan odnos prema Holokaustu; na svetu kao takvom postoje demokratske i autoritarne politike, jedne su kao što znamo no-no

(otvaranje pisma)

Stigao mi je poziv na konferenciju „Ako ne tada, sada. Memorijalizacija Starog Sajmišta“. (Trebalo je valjda „Memorijalizacija logora na Starom Sajmištu“?!). Znam da ti kapiraš ali zamisli kako to deluje na neupućene?! Naslov je parafraza naslova one konferencije „Ako ne sada kada?“ koju je fondacija Hajnrih Bel organizovala 2012. godine, kao neki pokušaj koncentracije snaga i argumenata za rešenje (hm, naslov neprijatno asocira na nešto imperativno, konačno) memorijalnog koncepta/projekta/centra

МАНИПУЛАЦИЈА ЗЛОМ                       

            Још су стари Латини имали пословицу која каже: „Не сме се чинити зло да би отуда произашло добро“. Речено је и: „Зао је и онај који је само за себе добар“ –као и злослутно: „Ако другоме копаш јаму, копај је по своме узрасту

            Међутим, историја

Nema tekst, nego samo ovaj klip od juče.

Ovaj blog je uprošćena verzija jednog predavanja koje sam pre oko mesec i po dana održao na Matematičkom Institutu SANU, a par nedelja kasnije u jednom privatnom klubu. Ovih dana sam hteo da ga arhiviram, pa sam pomislio da bi možda bilo zgodno da ga prigodno doradim i objavim ovde, hoping against hope da je na Blogu još uvek preteklo nešto čitalaca koje bi ove teme mogle da zanimaju.

dodeljena

Koliko god da je pojava kinematografije, zajedno sa naizmeničnom strujom ili motorima sa unutrašnjim sagorevanjem, već u 19. veku nagovestila dolazak novog doba, prvi filmovi su bili eonima daleko od nečega što danas pod njima podrazumevamo. Naime, u nekakvim začecima oni su u principu bili dokumentarni - mogli ste da gledate vozove kako promiču pored zgranutih posmatrača, ili da se radujete zajedno sa radnicima na izlazima fabrika. Sve dok se neko nije dosetio kako bi filmovi možda bili mnogo interesantniji ukoliko ne bi bili posvećeni realnim, već pre nekakvim fiktivnim likovima - čime je, po mnogima, upravo i započeo 20. vek.

Danas je Sveti Ilija. Ja ga volim, ne samo što je živ svetac u vatrenim kočijama odleteo na nebo, već i što je veliki pravednik, jedan od najvećih svetaca koji postoje.

Pre mnogo  godina sam operisana baš na Svetog Iliju. U Tiršovoj je mojoj majci  doktorka Ljiljana Maksimović rekla sada je samo Bog može spasiti, mi ne možemo više ništa. I otišla je majka u crkvu Svetog Georgija, a otac Bogdan je celu noć čitao molitve u oltaru, sve