Приближава се крај школске године, и као и обично, креће хорор.

Мање-више, ситуација је иста у читавој Србији. Систематски притисак на наставнике и директоре – што од родитеља што од деце – да се „дају“ оцене. Најчешће прелазне,

Jedna kuća se neočekivano pojavila u mojim mislima poslednjih nedelja. Nije to lepa kuća. Niti mi je ikada značila puno.

Ne trudim se niti to hoću, da ulepšavam stvari ni da ih prikazujem povoljno po mene. Kada pišem, pišem tačno kako je bilo, opisujem sebe i svoja nekadašnja i sadašnja osećanja subjektivno-objektivno koliko je to god moguće.

Nisam od onih koji se posipaju pepelom, moj život i sve što se u njemu dešavalo  je moj život! Nikakvim šminkanjem i prekrajanjem, skrivanjem i zataškavanjem činjenica iz mog života, ja ne bih bio ni bolji ni gori od onoga što sam.

Svakog dana smo svedoci prekrajanja i retuširanja opšte i individualnih istorija. Države,

Dostupnost je reč u modi, podrazumeva da svi građani Beograda mogu da pristupe na bilo koje mesto u gradu ili u bilo koju zgradu. Pre svega se misli na Beograđane sa posebnim potrebama ili ljudima koji ne mogu da stignu baš na sva mesta gde su zamislili ili imaju neophodnu potrebu za tim. Nisu to samo invalidi, radi se o starima, mamama sa bebom u kolicima, veoma umornim, čak i ljudima koji mrze ili se plaše penjanja stepenicama i imaju samo jedan nevoljan izbor. Bilo da se radi o javnim pešačkim prostorima ili je u pitanju stambena zgrada, administracija, park, javni saobraćaj, uvek moraju postojati dve alternative koje mogu ponuditi prihvatljivu pristupačnost za sve Beograđane. To je civilazaciski zahtev i norma bez kompromisa koja otvara novu dimenziju u životu ne samo za građane sa posebnim potrebama, već i za one druge koji mogu svuda, jer će dobiti još jednog sagovornika i obogatiti svoju i gradsku komunikaciju.