Skoro sam negde pročitao tvit našeg čoveka koji živi u Švabiji. Piše o tome da oni tamo bacaju šampon kad ostane malo na dnu a mi ovde sipamo malo vode i još koristimo dok se potpuno ne isprazni. Da li je ovo bahatost skorojevića ili nužda siromaha ?

 

Ili, što neko reče: „Nikad ne dozvoli da dobra kriza propadne uzalud". Jer, teško je uopšte i zamisliti da neko u vremenima kada se većina bori za život, ili bar za puko preživljavanje, razmišlja o tome kako da se obogati. Ali, brojevi neumitno (da ne kažem eonima) govore suprotno. Doduše, za slučaj najvećeg ikada do sada zabeleženog transfera bogatstva ne treba kopati preterano daleko u prošlost, jer, to se dešava upravo sada. 

Izdavačka kuća ARHIPELAG objavila je knjigu DNEVNIK JEDNOG GRAĐANINA autora Djordja Bobića

Posle nekoliko knjiga u kojima je tragao za gradom i ispisivao uzroke koji su arhitekturu kroz istoriju, a ništa manje ni u savremenosti, učinili iznuđenom umetnošću, Bobić je napravio neobičnu hroniku grada u slici i reči. To nije bilo koji grad, nego prepoznatljivi Beograd, niti je to bilo koje vreme, nego upravo naše vreme u kome se Beograd menja mimo svoje urbanističke tradicije, nezavisno od arhitektonskih načela, sasvim proizvoljno u odnosu na stvarne potrebe građana. I ta hronika je, sasvim precizno govoreći, dnevnik, jer autor ne traži nikakvu spasonosnu istorijsku distancu, već neposredne, iz prve ruke, crta i beleži ono što mu se nameće kao slika grada i kao slika njegovog sadašnjeg trenutka.

Današnji građani Beograda u Bobićevim crtežima, ilustracijama i karikaturama prepoznaju svoj grad i kritičku dimenziju autorovog rada. Sutrašnji građani Beograda moći će u Bobićevoj knjizi da vide čas u kome se grad menjao ne uspevajući da se odupre urbanističkom haosu, arhitektonskim proizvoljnostima i kapitalnoj neodgovornosti.

a

 

 

 

              скупност ионако има смисла једино као збир разлика (г. Бора Ћосић)

кад размишљам о равници онда није она у првом реду географски, него симболички, духовни простор. срећем почесто ридикулозне типове морам признати, који се у све разумеју а многе недореке у окружењу у пар минута би стабилизовали те душевном аблуцијом многих нас слуђених тренутком транзиције (Coronu и да не помињем) кликом прстију усмерили ка изнедрујућем бољем .благо им је.брда људе чине другојачијим.тамо се слични проблеми решавају радикалније.

 

 Gradić St. Pierre posle erupcije vulkana 1902. godine

 

 Vi stalno pričate o događajima, a ne o onome što se zaista desilo – (TS Eliot, Family reunion)

 Trenutno traje predizborno ćutanje, pa se ovaj post  bavi politički neutralnom temom: katastrofalnom erupcijom vulkana koja se dogodila pre 118 godina, 1902. godine, na dalekom Martiniku, erupcijom