Iako su oboje bili singl, bilo je jasno da nemaju nikakvu šansu. Nastavili su da se viđaju jednom do dva puta sedmično. Ana je otišla kod ginekologa da se uveri da su sve jajne ćelije sa kojima se rodila potrošene. On je sada, posle toliko godina, svršavao u nju, ali ono što je više voleo bilo je da spava pored nje, da oseti toplotu njenog tela. Jedne noći je sanjao luna park u Vijaređu, na samoj plaži. Ogroman točak panorame se okretao prazan, pod tegetnim narogušenim nebom, nadvisujući katarke jedrenjaka i okolne hotele. U zavisnosti na koju od klupa u boksu se sedne, videlo se daleko u prošlost ili u blisku budućnost. Sedeo je gore, ne seća se kojoj strani okrenut, ali je počela provala oblaka i nije video prst pred okom. Osećao je samo vodu na licu. Kiša je bila toliko agresivna da više nije mogao da drži otvorene oči nego je jedva škiljio samo na jedno. Probao je da se smesti bolje i ako već treba da pokisne makar sačuva deo sebe suvim i nekoliko kapi ga je, nošeni sada olujnim vetrom, pogodilo direktno u rožnjaču. Oko ga je peklo kao da je u pitanju kiselina. Počelo je da krvari. Shvatao je da ne vidi na to oko i pitanje da li će ikada ponovo videti. Ali znao je, u snu, da kad oluja prestane, i kad siđe sa panorame, Ana će biti pored njega i beskonačno ga štititi svojom ljubavlju.

 

 

 
Ona kaže ne znam da li je ovo pogrešna odluka ili ne, možda jeste. Ako jeste vratiću se a ti imaš svako pravo da me ne primiš nazad. Imam osećaj da stvarno ne zna šta radi, odnosno zašto. Osećaj je, ali kao da znam, mada ne znam.

Pakuje stvari za jedno veče, doći će opet za vikend, po još, kaže a ne gleda me. Svetla jedva da ima u sobi, ali zato neko vlažno naelektrisanje, kao pred pljusak ili oluju, podebljava vrućinu.
 
 
 
 

 

           Viriš kroz ključaonicu u sobu, s fasciklom u ruci. Vidiš golog čoveka kako stoji na sred sobe. Čovek u crnoj haljini vreba iz mraka. Sveća i prsti oko nje ga odaju. Spremna je za uzglavlje ali još ne gori. 

            Pitaš:

            - Ko si ti?

            Pitaš:

            - Zašto si go?

            On se okreće i kaže:

            - Svi u životu nekada moraju da stoje goli. Tako i predsednik republike mora nekada da stoji go! Ja sam predsednik republike!

            Trudiš se da razumeš kako ali jasno ti je samo da si to ti, kada ostariš.

            Nešto ti se dešava ali ti ne znaš šta je to?

 

 
2022-05-07 15:45:40
Eksperimenti u blogovanju| Literatura| Život

STRAH OD VODE

horheakimov RSS / 07.05.2022. u 16:45

Mlada majka leži u krevetu. Budna je. Beba je na dah od nje, može je čuti kako diše. Leđima dodiruje leđa svog nevenčanog supruga, oca deteta, još uvek tinejdžera. On diše bučno, kroz široke nozdrve ali njegove zvuke izvlači odškrinut prozor kroz koji mu pun mesec obasjava lice. Majka gleda u svoju sedam dana staru bebu i predoseća da će se uskoro probuditi. Senke breze na zidu sobe ispred nje stvaraju ruke, stvaraju male ljude, stvaraju Breznika, biće kojim je plašena kada je bila dete… U susednoj prostoriji čuje se tango. Komšija tokom nedelje ustaje u četiri posle ponoći. Radni dan započinje argentinskom muzikom. Provodi ga u tramvaju.

Beba se budi uplakana. Majka ustaje, seda na ivicu kreveta, otkopčava spavaćicu. Dugmići su poređani u dva reda od sredine, udaljeni za širinu šake. Noge joj vise sa kreveta ali ne dodiruju pod koji je potopljen celom svojom površinom, neprimetnom, tek prst dva dubokom vodom.

 

 
2022-04-27 01:33:30
Eksperimenti u blogovanju| Literatura| Život

PAD ASTRA

horheakimov RSS / 27.04.2022. u 02:33
Jedan od mojih ujaka je poginuo u Astri, ne u ratu. Survao se sa puta od Zvornika ka Loznici, na desnoj obali. Bio je dobio slobodno, iako je rat i dalje trajao, mada ta njegova vojska i nije bila prava vojska. I ta Astra, mislim da nije bila njegova. Bio je sam u autu. Jedan drugi moj ujak koji se odselio iz Bosne još 1974, kada sam mu pomagao da nađe drugi auto, kojim bi zamenio svoj stari Golf iz devedesetih, koji mu je Dragiša doterao od preko Drine, na pitanje zašto gledamo samo nemačke marke a opet ne gledamo Opele, mi je rekao: 
 - Dragiša je poginuo u Opelu...
 
 
 
2022-04-12 23:00:58
Literatura| Satira| Umetnost

STRADIJAVIRUS

horheakimov RSS / 13.04.2022. u 00:00

Knjiga je konačno izašla...

1649803045865.jpg

Izbegavanje vakcine protiv stradijavirusa izaziva složene poremećaje u razvoju žlezda sa unutrašnjim lučenjem i hormonski disbalans. 

 

Kučence je švrljalo levo-desno kao da je sve u redu, bez pretpostavke o sopstvenoj sudbini. A sudbina psa spašenog tek nešto više od tri meseca ranije bila je nepredvidiva.

            Nešto što je isprva izgledalo kao obična senka krenulo je korak dva prema nama do podnožja zemljanog uzvišenja. Obratilo se psu na nekom jeziku koji nisam razumeo. Usled sledećeg približavanja od korak dva glasovi su postali jasniji ali meni i dalje nerazumljivi. Međutim senka je dobila oblik i sada je bilo jasno da je to devojka koja čeka ponoćni autobus za nigde. Zatvorio sam usta i počeo da dišem samo na nos što vrlo retko radim. Utišao sam sebe.

 

 

Trebalo mi je vazduha da bih viknuo da se gušim ali nisam, niko to ne bi čuo. Otvorio sam prozor i napravio jedan duboki udisaj. Bio je isprekidan bolom širenja grudnog koša. Sve stvari kada trule imaju tendenciju da se skupljaju. Napolju je padala kiša i smrdela je trulež sa ulice. Možda su mačke udavile pacova i ostavile ga pored đubreta ili su psi udavili mačku i ostavili je pored pacova. Ne znam više ni sam, zaudaralo je pa sam odmah zatvorio prozor. Natrag u sobu iz koje nisam izašao ceo dan.  Kretanje po zamišljenoj liniji, kuhinja - fiziološka potreba, soba - fiziološka potreba, kupatilo - fiziološka potreba. Fiziologija sporog umiranja ista je kao i fiziologija brzog življenja, moraš jesti, moraš spavati, moraš ići u WC. Ne moraš raditi. Tu počinje patofiziologija. Ne znam kako ne mogu da dišem kada već ništa ne radim. Da li je do zatvorenog prostora? Nije. Vazduh mi nedostaje i kada sam na vazduhu. Retko izlazim ovih nedelja. Deprimira me svakodnevnica, kako ona suncem osvetljena tako i ona neonska. Sve teže dišem vani. Dobijam napade i ne mogu da se odbranim.

 

 

Šta treba da bude neka bude, ja sam svinja od čoveka, a svinje jedu ljude... Šta treba da bude neka bude...  Čuo se uživo glas koji je pevušio odnekud iz prostorije koja je najviše ličila na dobro uređen obor, ili možda čak na dnevnu sobu sa uglom za svinje. Iz druge prostorije dopirao je i zvuk radio aparata. Čule su se i svinje. Smrdelo je na krv, izmet i leševe. Četiri debele svinje su, iza sklepane ograde, kidale leš koji je čovek iz traktora istovario pred njih.

 

 

Oblaci su se, nošeni jedva osetnim vetrom, gomilali iznad doline koja je ostajala u senci. Međutim, kada je čovek u sedištu oseća se i najblaži maestral. Drvored pred biciklistom razdvajao je poslednje dve njive na samom početku uspona na brdo. Između dva reda stabala nalazio se asfaltni put. Nekoliko kilometara unazad, na jednoj mrtvoj krivini, odvajao se od glavnog druma, a ovde, pred sam ulazak u šumu, prestajao je i nastavljao se u zemljani. Oštra kamena kosina probijala se iz guste šume listopadnih stabala. Nedostupni vrh te stene štrčao je u visinu, kao kakav đavolji rog, spreman da probode i samo nebo, ako mu se dovoljno približi.

 

 

horheakimov

horheakimov
Datum rоđenja:  19.07.1981 Pol:  Muški Član od:  14.03.2012 VIP izbora:  9 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana