Protesti su opozicija režimu. Svako neslaganje sa radom režima jeste opozicija režimu. Ovih dana imamo proteste, prvo jednokratne studentske, a sada šire, građanske proteste, višednevne, i to ne samo u prestonici, nego i u još nekoliko većih gradova. Šta u tom smislu najviše odgovara režimu? Najviše mu odgovara da protesti ostanu samo energija. Dakle energija koja je tu s razlogom (delom je i režim toga svestan), ali energija koja sa aspekta režima treba da bude neartikulisana, kako bi se istrošila u raznim pravcima, faktički u prazno.

Već godinama sportski novinar Milojko Pantić, kao penzioner, svojim odrešitim i angažovanim javnim nastupima osvetljava najmračnije stranice naše svakidašnjice.

Njegovo najnovije odricanje od fudbalskog kluba „Crvena zvezda", zbog nesportskog i anticivilizacijskog proglašenja jednog osudjenog ratnog zločinca za počasnog člana ovog kluba, potkrepljeno je visokomoralnom i humanom argumentacijom, koju najbolje ilustruje rečenica: „...Bivša gospodo Džajiću

Puno je ljudi kojima je svaki dinar zaovar, a kamo li sto evra. Obećanje države, uskorašnja isplata... Taj finansijski potez je za pohvalu, ako se gleda samo onako, na prvu loptu, bez ikakve analize, jer puno je onih kojima će ova suma istinski pomoći. Kako su tolika sredstva namaknuta i čija su u suštini, kakve će efekte u jednom i u drugom smislu imati na kraći, srednji i dug rok, nećemo da ulazimo. Dakle, ima puno ljudi kojima stvarno treba pomoć: razna ugrožena lica, samohrane majke, nezaposlena lica ... Čeka ih sto evra. Samo treba da pozovu i zatraže tu obećanu sumu. Samo reci "aj" i dolazim ti ja ... ti pozovi me ...  Taj poziv ispade prilično "složena" stvar, zar ne? 

Gled'o sam vam metanije,

Kad varate Boga živa;

Gled'o sam vas, gde se pije,
Gde se jede i uživa.

Sluš'o sam vas, kad kunete
Svoje stado, svoje verne,
I kad tajni prizovete,
Licemerni, licemerne!

Gled'o sam vas — ne da nisam,
Kad razbludom usplamtite;
Gled'o sam vas, ne da nisam,
Licemerni, upamtite!

Đura Jakšić, pesma napisana oko 1877 godine

a

Ovo je tekst moje kolumne iz Blica od utorka. Danas mi se urednik zahvalio na saradnji rekavši da je to mora da uradi u sklasu sa nalogom centrale Ringier Axel Springera.

Nema razloga da mu ne verujem pošto me je on pre nekoliko godina i angažovao da pišem za Blic, na ćemu mu se oviom putem zahvaljujem.

Sledi tekst poslednje kolumne: 

Gost autor: Gospođa Klara  

Osvanuće i taj dan, jednog dana, kad se završe ovi dani. Ponavljanje iste reči u jednoj rečenici je u funkciji insistiranja na činjenici da vreme kao dimenzija dostupna našoj percepciji i dalje postoji, iako se nekako čudno zakrivilo, ušlo samo u sebe i pretvorilo u niz jedinica koje se ne nižu sukcesivno, već su se sabile u jednu tačku, jedan beskonačni dan tokom kojeg jedino imamo pravo na rutinu, kako u razmišljanju, tako i u... hm... aktivnostima.
Nego, da skratim uvod koji će da zaglavi ili u metafizici ili u kvantnoj fizici, i da postavim pitanje.

                "" 

Kažu, opet bismo poslali decu da ginu!

Razgovaram sa nekim poznanicima o 27. martu. A to nije prvi put da se nalazim u takvom razgovoru na tu temu (sa nedoumicama koje su pomenute u narednim rečenicama i pasusima). Zastupaju sagovornici onu već opšteprihvaćenu i kanonizovanu tezu da je 27. mart 1941. godine, sa onim "bolje grob nego rob", apsolutno i nepobitno moralan čin, i izbor koji nema alternative. 

Koronavirus pandemija nije opasno samo po živote, već i za svetsku privredu. snažan pad na skoro svim glavnim berzama širom planete samo je pokazatelj očekivanog udarca koji će izvesno pretrpeti realna ekonomija, kroz pad privredne aktivnosti, posebno u sektoru usluga.Tulip-manija u Holandiji sredinom 17. veka, koja je dugo bila opisivana kao klasična piradimalna šema, imala je i dodatne, možda važnije, negativne efekte. Naime, ovaj finansijski krah, koji je bio povezan sa epidemijom kuge prenetom iz nemačkih zemalja zahvaćenim 30-godišnjim ratom, pokrenuo je, kao i epidemija kuge