Onaj zbog koga smo nosili crvene marame oko vrata i mahali buketima cveća sa beogradskih i ostalih gradskih i varoških trotoara mrtav je, evo, već skoro 4 decenije.

Tog 4. maja 1980. godine prestalo je da kuca, kako su nam tada pričali i pisali, srce najvećeg sina svih naših naroda i narodnosti.

Život je težak, ako mi je za utehu ni sam nisam lak, za kosu se čupam, za kosu se ne drži Kosač nego Fejsbuk grupa, koja vređa, lupa, kinji, klinji izrastu krila od muke i on skoči, pogodi me direkt među oči, pravo u centar, Topčidersku zvezdu, pogodi me u Slaviju, raskopa me i ogoli do kamena, dobijem podstanare na oba ramena, jedan šapuće ruši kuće, drugi sikće plamena plamena, nije dovoljno vruće

"Ovo je koncentracijski logor za svakoga tko ima nešto u glavi"

Ovo se opet uznemirilo. Trg maršala Tita u Zagrebu preimenovat će se, pa će se zvati… Aleluja! Hvala bogu dragome! Mnogi od nas sjećaju se Tita. Oni koji se nisu rodili u Njegovo vrijeme pojma nemaju tko je Tito, a zašto bi i razmišljali o Titu kad su im neke druge teme mnogo bitnije. Kako pobjeći iz ovog s*anja sigurno je najvažnija. Dobro se snalaze, odlaze u hordama, napuštaju brod koji tone. Ipak, ima nešto čudno vezano za ovo. Brod tone, ljudi odlaze, a štakori ostaju.

....... dalje 

 http://www.b92.net/info/moj_ugao/index.php?yyyy=2017&nav_category=166&nav_id=1306142

 

Jedan od najjasnijih pokazatelja karaktera SNS-ove vladavine je izgled naših gradova i zemlje uopšte. Novi Sad, kulturna prestonica Evrope 2021. (ni manje ni više, kampanja pompezno najavljena od strane gradskog režima i profesionalno odrađena od strane Exitfest.Org, organizacije inače takođe uredno integrisane u vladajuće strukture), danas izgleda ovako. U Beograd retko kada stignem, no ne sumnjam da i prestonica Srbije izgleda ovako:

Ovaj post je nastao posle jedne kraće prepiske sa Doscsumann-om, čovekom koji je, na moje divljenje, veliki entuzijasta for all things BIG and amazing. On me je na ovo “nagovorio”, i na tome sam mu grahamski (do beskonačnosti i nazad) zahvalan.

 

 

 

Kad sam bio mali i išao u neke osnovne škole, čuo sam da postoje neimenovana “primitivna

U nedelju, 17. septembra

 

Pre osam godina pisala sam ovaj blog, tada su igrali u polufinalu, a danas u finalu - Mi i Naši. S tim što i medju Našima ima puno naših, uključujući i trenera. Zato će u našoj bilingvalno-bipatriotskoj kući biti napeto. Dobra vest je da će svakako pobediti - naši. Pitanje je samo pod kojom zastavom.

-       Ko vodi?

-        Mi, sa deset.

-        Ko smo mi?

-        Naši.

-        Naši?

-        Naši.

Treća sezona kultne serije pod nazivom "Tvin Piks - Povratak" [Twin Peaks: The Return] je nedavno završena emitovanjem poslednje osamnaeste epizode koja većinu gledalaca i kritičara, sudivši po brojnim reakcijama na društvenim mrežama i veb portalima, nije ostavila ravnodušnima. U maju, u trenutku kada je počelo emitovanje nisam osjećao posebno uzbuđenje niti sam se posebno pripremao (obnavljao gradivo) gledajući prethodne epizode snimljene pre dvadeset i kusur godina. Imajući okvirno na umu radnju filma Tvin Piks: Vatro hodaj sa mnom [Twin Peaks: Fire walk with me (1991)], znao sam i odgovor na čuveno pitanje: "Ko je ubio Loru Palmer?" i bez posebnih očekivanja prosto sam se prepustio doživljaju tog specifičnog nadrealnog filmskog svijeta.

 

No fotošop et ol - Big Ramy u toku vansezone na cca 160 kg tjelesne težine.

 

Da l' da pišem, da l' da ne pišem, pišanje je sad...

Одмах да кажем да је овај текст чисто субјективне природе. Не усуђујем се да кажем да је лирски запис јер је за тако озбиљну књижевну форму ипак потребно бити озбиљан писац, али свакако је прожет лирским тоновима, онолико колико ја умем да искажем било какве лирске тонове. И, самим тим, текст је необјективан, врло могуће и нерационалан, помало носталгичан и са приличном дозом жала за нечим што је прошло и више никада неће бити исто.

Најпрецизнији опис овога што следи је један цитат који је Плаузибел окачила у једном свом коментару неким сасвим другим поводом, а који гласи овако:

"Opažanje ili percepcija je psihički proces upoznavanja relevantnih svojstava pojava i predmeta oko nas. Opažanje je jedan od osnovnih psihičkih procesa, nije pasivno odražavanje stvarnosti, već uključuje povezivanje čulnih podataka sa ranijim saznanjem, njihovo kategorisanje i pridavanje značenja."

Па зато користим прилику у овом малом уводу да јој се захвалим на томе.

 

Не сећам се када сам последњи пут гледао тај филм. Давно, пре двадесетак година. Али сад, мотајући кроз главу, чини ми се да памтим сваки детаљ.

- Вожња без речи.
- Слика празног плаца.
- Он хода натрашке с оне стране улице.
- Воки-токи испред банке.
- Који аутомобил?
- Плава коса и ружичасти џемпер.
- Инверзни пип-шоу у којем њено тело остаје покривено, а његова душа бива огољена.
- Син прстићима "крати" Настасјину косу и продужава покрет руке претварајући га у загрљај.

Težina telegrama od dvadeset i jednog grama raspršila je i poslednju nadu da ću te sresti u gradu. Nebo je bilo crno poput ovce, vunasto i suvo. Jak pritisak nabijao je ljude prema tlu. Zlu ne trebalo da ovo potraje, ali nekako su mnogi sada prave veličine. Grehota je za one koji inače sami sebe unižavaju svakog dana, oni jedva da se vide. Ostali su veličine kokera, kroketa ili krekera. Ker bez dlake po telu (ima je samo po glavi) podigao je pogled. Vidi se da bi u nekom drugom svetu bio kralj životinja. U nekom drugom svetlu svi bi svetleli, svi bi puštali krila i leteli. Svi bi bili zmajevi. Zmajevi noći od očaja. Krajevi grada bili bi gnezda. Na vrhu najvišeg nebodera živeo bi kralj zmajeva kome čak ni onaj ker nije zver (u onom njegovom svetu koji priziva pogledom ili je to samo vapaj za hranom, dan za danom). Kralj zmajeva, zmaj od papira koji ne može da leti. Ne, nisu kosti, Bože me oprosti, to je origami zmaj. Zgužvam ga u pikslu gde su pepeo i prah. I strah. Strah da ako već mogu da pogubim kralja zmajeva kao opuške cigareta, a nikada nijednu nisam stvarno spalio do kraja, kakav je kralj mog sveta?

    Јесен је време берићета. Данас сам са пијаце донео неколико дивних гроздова хамбурга, грожђa које једино страсно волим, и прегршт зрелих парадајза, оних који су расли и зревали под сунцем. „Била је суша", рекла ми је сељанка из Брестовика, „грожђе је препуно шећера, али ситнијег зрна". Није то важно, хтео сам да јој кажем, важно је да је напокон стигло.

Razmisljam ovih dana o inspiraciji, pokusavam da je razumem da bih se jos vise divio tom najcistijem izdanku ljudske duse.