Данас обележавамо 22. април - Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату. 

У Републици Србији још увек не постоји национална институција посвећена култури сећања, меморијализацији, едукацији и истраживању Другог светског рата. Одавно постоји идеја да се Старо сајмиште, место на којем је за време Другог светског рата био злогласни немачки логор, сачува и претвори у Меморијални центар који би преузео централну улогу у коменорацији, едукацији и истраживању. Време је да то учинимо! Толико дугујемо стотинама хиљада који су страдали као жртве злочина немачких нациста, усташа, других окупатора и њихових саучесника и помоћника. 

На жалост, уместо тога, Сајмиште је данас угрожено место страдања, запуштено, претворено у сметлиште, а неки објекти се користе у сасвим неприкладне комерцијалне сврхе. 

Претворимо ово место страдања и заборава у место учења и сећања - САДА! 

ARHIPELAG je objavio knjigu Đorđa Bobiča ARHITEKTURA U IZNUDI ...

O knjizi piše urednik edicije Gojko Božović ...

 Druge umetnosti javnost može da u većoj ili manjoj meri ignoriše, ili pak da predano živi sa njima. Javnost, međutim, ne može da previdi arhitekturu. U tome je i njen značaj i njena kob, kako u kojoj prilici, kako u kojim vremenima. Od te pretpostavke

Dopustite mi najpokornije da vas prekinem ali recite mi kakav je to pas što tamo trči?

To je neki drugi pas.

Ah, vi me ne razumete, ja mislim na onog velikog psa s belom kudravom dlakom i bez repa.

Dragi moj gospodine, to je pas novog Alkibijada.

Ali, primeti Berlinac, recite mi gde je sam novi Alkibijad?

Pravo da vam kažem, odgovorih, to mesto nije još zauzeto, za sada imamo samo psa.

Hajnrih Hajne, Put iz Minhena za Đenovu (1828 godine)

Poslednji, spomena vredan Alkibijad

https://www.youtube.com/watch?time_continue=72&v=6RPwVey3fZs

Posle 30 godina i 5 meseci ponovo na ulicama rodnog grada gledam autobuse krcate stanovnicima Srbije. Tog 19. novembra 1988. godine klicalo se "Slobo, slobodo!" na mitingu na Ušću, a ovog 19. aprila 2019. kliče se "Aco Srbine " na mitingu ispred zgrade Narodne skupštine. Sem usklika promenile su se i fotografije na prozorima autobusa, dok se u glavi nervozno kočoperi poznata misao velikog

....

Gost autor: shone

Taso

Evo ugosti i mene sa blogom na temu:

Šta blogerska raja misli o ovoj fenomenologiji srpskog školstva u aktuelnom trenutku:

Hodali smo delom Vracara gde se ne hoda tako cesto. Posmatrali kroz kapije ona divna stara beogradska dvorista. Smejali se se nad novim zgradama cudovisnog stila i pitali se ko li tu zivi. 
Povuces me za kosu pa te jurim niz ulicu, pa ja tebe kao udarim, pa me zaboli saka na sekund. A kazes da je sramota ljubiti se na ulici.

Onda mi pokazes jedno drvo ispod koga nema nikog bas. 

To drvo je nase skloniste. 
Poljupci. 

Trenutak kad nestane buka, autoput, hiljade ljudi u zurbi, torbe, kese, oblaci, nervoza, zbrkane misli.

Sve

a

"Pažnju javnosti preusmeravati sa važnih problema na nevažne! Zamajavati javnost banalnostima, trivijalnim i nebitnim informacijama da se ljudi ne bi bavili stvarno bitnim!"

Nije prijatno ali je fakat da na "uputstva" poput navedenog iz "Strategije manipulacije javnošću" Čomskog svakodnevno podseća naša stvarnost. I u prošlom postu, pre nekoliko dana, pisao sam o pasivnom odnosu javnosti prema jednom mislim, bar za odgovorno društvo, važnom pitanju a čak je i rasprava ispod posta, većinom komentara potvrdila da je više pažnje javnosti privukao najavljeni pa "odloženi"