- чудесна моћ музике, прве од свих уметности, јер само она васпитава душу ( г Д. Бокан)

како старим, а склон асертивном начину комуницирања, захвалан сам саговорник чему вероватно доприносе и снови моји који су углавном несиметричне драматургије која креће од ситног реализма и реалног декора ка неком метафоричном простору па се мало разликује од конфузне стварности из које одласком на починак покушавам побећи обзиром да колоплету недоречености дневних догодовштина исчекујем (ваљда) тим чином слуђености ми дорек.

Ти заједнички тренуци лепог ојачавају међуљудске односе, а јаки међуљудски односи јесу смисао живота. И ако се човек пита шта је смислено, смислено је оно што ојачава међуљудске односе. Лепота ојачава нас.

Ово су мени омиљени тренуци лепоте.

У годинама када је моја сексуалност почињала да цвета, моје постојање је престало да буде илегално. Последице претходног закона су се осећале свуда. У свакодневном говору, у анегдотама, у изостанку и јавних и приватних разговора на ту тему, у изостанку друштвених модела за обликовање сопствене сексуалности. У друштву где важи, закон може да роди мржњу, да је подстиче и подгрева, али је немоћан да је заустави.

Преко четири деценија мог живота, протекло је у ратном стању. У врло посебном ратном стању. У рату који се дешава на целој планети, који се дешава свакодневно. У рату који осцилира од успутних подбадања, преко озбиљних претњи и напада, па све до убистава. И назад. И тако у круг. Изнова и изнова.

Iako su oboje bili singl, bilo je jasno da nemaju nikakvu šansu. Nastavili su da se viđaju jednom do dva puta sedmično. Ana je otišla kod ginekologa da se uveri da su sve jajne ćelije sa kojima se rodila potrošene. On je sada, posle toliko godina, svršavao u nju, ali ono što je više voleo bilo je da spava pored nje, da oseti toplotu njenog tela. Jedne noći je sanjao luna park u Vijaređu, na samoj plaži. Ogroman točak panorame se okretao prazan, pod tegetnim narogušenim nebom, nadvisujući katarke jedrenjaka i okolne hotele. U zavisnosti na koju od klupa u boksu se sedne, videlo se daleko u prošlost ili u blisku budućnost. Sedeo je gore, ne seća se kojoj strani okrenut, ali je počela provala oblaka i nije video prst pred okom. Osećao je samo vodu na licu. Kiša je bila toliko agresivna da više nije mogao da drži otvorene oči nego je jedva škiljio samo na jedno. Probao je da se smesti bolje i ako već treba da pokisne makar sačuva deo sebe suvim i nekoliko kapi ga je, nošeni sada olujnim vetrom, pogodilo direktno u rožnjaču. Oko ga je peklo kao da je u pitanju kiselina. Počelo je da krvari. Shvatao je da ne vidi na to oko i pitanje da li će ikada ponovo videti. Ali znao je, u snu, da kad oluja prestane, i kad siđe sa panorame, Ana će biti pored njega i beskonačno ga štititi svojom ljubavlju.

To jest ponovo može da se putuje, juhu!!! 

Hvala svim borcima protiv kovida, lekarima, fajzerima i modernama, vakcinisanima i kolegama koje su uredno nosile maske kad je trebalo da se nose i nisu se pravili pametni.

                  Zadovoljstvo mi je da ugostim našu blogokoleginicu Kristinu, neumornog borca protiv najrazličitijih problema u našem društvu.

                 Skorašnji protesti radnika Zastave, ups, Fijata, prošli bi za mene nezapaženo da se slučajno tata nije obreo na Novom Beogradu i zapao u gužvu. Tako sam saznala da su došli do Beograda.

                Nekako sam se sa početkom leta već navikla na te proteste malinara, čeličane Smederevo u nekim sekvencama i naravno fabrike za automobile u Kragujevcu.

Kao i svaki drugi sport, tenis zahteva mnogo rada i truda da bi poceli da uzivate u njemu, a da to bude i tehnicki prihvatljivo. Zelim da kazem da nista tako ne "bode oko" kao 2 igraca koja mlate po loptici i ne uspevaju da uspostave nivo igre i ritam koji donosi zadovoljstvo. 

Zastala je ispred restorana, zategla ramena i uvukla stomak, dlanovima ispravila nevidljive prevoje crne, svilene haljine i udahnula tri puta duboko, da umiri uzbuđenje koje joj se u nepravilnim talasima razlivalo čas grudima, čas stomakom, da bi se sudarilo u nekontrolisane udarce od kojih su joj noge i ruke vidno treperili. Radovala se ovom događaju i dugo se i pažljivo spremala vodeći računa o svakom, i najsitnijem detalju na sebi. Podjednako temeljito je zamišljala trenutak kad će zakoračiti u svečanu salu i stati pred pedesetak pari radoznalih očiju, pružiti ruke ka prvom dragom

Kafana "Na ćošku Šumadije" nalazila se na prevoju jednog brda, odmah ispod ramaćkog visa, na granici atara sêla Dobrače i Stragara. O povezanosti i uzajamnoj zavisnosti ljudi iz ovog kraja najbolje svedoči grejno telo u mehani, koja ima dva odeljenja. U jednom se nalazi furuna dudnjara, a u drugom ulazi sulundar u odžak. Tako čunak prolazi ispod plafona pa se narod na oba mesta greje, a toplota se iskoristi u najviše mogućoj meri. U ovoj kafani sede zajedno Srbokleti i Srbogružani i međusobno se sve razumeju, iako svako govori svojim jezikom.