Тог четвртог маја се моја зграда затресла од сирене на крову, обележавајући прву годишњицу смрти нашег Друга. Скочио сам и стао мирно пред сликом на зиду. Чаше су поскакивале по сточићу у дневној соби. Нису хтеле да стоје мирно. И то не неке стране чаше, не, већ наше, обичне, домаће издајице од два деци. Био сам бесан на њих и заклињао се у себи да их нећу више брисати сувом крпом после прања, па нек им остану флеке од сушења.

japanski ulicni bend sa domacim harfistom, jerusalim, centar grada 

I am away from my desk and unable to read my mail.

In fact, I am very far away from my desk and the city of its construction and even the country in which it is currently located.

(Beeeeep.)

It is me.

I know you don't want to hear me, but ... I call to say I'm sorry. I wanted to be nice, it is my bad English, I know why you left.

When I said you have beautiful teeths ... I meant teeth ... teeth.

Наиђем малопре на крајње интересантан наслов у Новостима. Кажу људи како свака четврта Српкиња није мајка. И цео текст, који се иначе не бави само Српкињама већ и грађанкама Републике Србије других националности, само о женама. Ни речи о томе колико процената мушкараца није отац.

               Sada je već sasvim sigurna da su dva zidna časovnika postavljena na suprotnim zidovima sobe u nekakvom dosluhu. Prvo se čuje tik i tada kruto odskoči ona tanušna sekundara nalik na pletaću iglu. Zatim sledi tak i pomeri se sekundara sa bubamarom na vrhu. I tako, s jednog zida do nje dolazi svako malo po jedno tik, a sa drugog tak stvarajući onu finu harmoniju tiktakanja do koje bi trebalo da drži svaki iole pristojni predstavnik neumornih pratilaca protoka vremena.

Mislim, što da ne - nismo dugo pisali pismene radove na temu Proleća, zar ne?

Iako ovde kod nas na blogu (a generalno i u životu) postoji podela na ljude koji više vole zimu ili više vole leto, mislim da ćemo se složiti da je proleće jedino godišnje doba oko kojeg se većina slaže da je prijatno.

Pa, pošto je danaske, i zvanično, njegov prvi dan, da ga obeležim jednom dragom pesmom koja mi se, napola zaboravljena, ušunjala u misli jutros, kada su na jutarnjem programu po n-ti put ponovili da nam stiže proleće:

Igrom nenamernog slučaja sam namerno došao u posed ovog kompleta knjiga. U pitanju je rečnik svih znanih (i neznanih) umetnika sa celokupnim svojim repertoarom. Pored toga što sadrže biografiju umetnika, tu su i galerije gde se nalaze izložena dela umetnika kao i aukcije i cene za koliko su pojedina dela prodata. Jednom rečju sve što je vezano za umetnika. Jezik je engleski. S obzirom da sam pročitao šta me je interesovalo od ovih 20608 strana. Rešio sam da doniram ovaj komplet nekome ko će više i pametnije da ga koristi od moje malenkosti a ja da oslobodim metar prostora u ormaru za nove stanovnike.

Jasikovac, mesto na Velebitu, iznad Gospića, sredina osamdesetih godina prošlog veka, objekat JNA. Rano proleće. Ja na grudobranu Republike, zato se tih dana i noći od Vardara pa do Triglava mirno spavalo. Dok se ne snađoh da radim u kantini, imao sam čast da objekat, je li, lično čuvam.

To se mesto od strateški vitalnog značaja (ne bi inače mene baš tamo poslali) nije čuvalo klasičnim stražarenjem već patroliranjem. Patrole su činile dva vojnika i pas. Ja sam se rotirao sa još dvojicom saboraca koji su dužili (uh taj izraz) pse. Ponekad bih bio sa jednim od narečenih, a kadgod bi njih dvojica (sa jednim psom) čuvali miran san nas ostalih. Da l' je tu bio još neko, ne sećam se baš, biće da jeste. No, ova dvojica su važna za priču.

У једној причи Чехова наиђем на овакву реченицу: ”Семјон Семјонович је седео на клупици и размишљао  о   незамисливом”.  Чеховљева прича се наставља, али ја сам код ове реченице стао, и моје мисли су одлутале