Vrana, copyright © Szabolcs Kokay

Ponovo je to doba godine i telefon mi je samo u prvih nekoliko sati ovog jutra već tri puta zvonio: mi smo našli malu svraku/sovu/napadaju me gačci (u stvari se o vranama radi), šta da radim?

tekunica, copyright (3) albicilla

Uski, vijugavi put prati obronke Fruške Gore u sunčanom majskom jutru. Par godina neaktivna i zatrpana đubretom, kolonija pčelarica je ponovo zauzeta, pa iznad nje zatičem jato od par desetina ptica. Divlja deponija jeste uklonjena, ali ne zbog higijene nacionalnog parka, već nesmetanog iskopavanja zemlje, usled čega je kop proširen, obezbeđujući time bolje uslove za gnežđenje... bar ukoliko se ne bude više kopalo tokom maja i juna, dok se ne završi gnežđenje.

crvendać, copyright (5) albicilla

Lajkovačka pruga je mitska trasa kojom je pre pola veka kompozicije vukla parna lokomotiva, da potom usled „modernizacije železnice“ linija bude ukinuta, šine uklonjene, a ruta asfaltirana. Bio je to isprva dobar, iako ponešto uzak put, održavan koliko i sve drugo u zemlji, pa se asfalt dezintegrisao, šljunčana podloga izvirila i, nekako s nastupanjem novog milenijuma, put prerastao u makadam.

Gost-autor Čeda Vučković

Nas 20 s puta posmatramo centralno jezero ribnjaka Baranda. U pitanju je prostrano vodeno ogledalo gde dominiraju ćubasti gnjurci, liske i riđoglave patke. Među njima je i po koja patka njorka, kao i desetak crnovratih gnjuraca.

Štrikanje je u moj život ušlo kada sam imala nežnih 17 godina. Naučila me majka jedne drugarice. I čim sam savladala osnove, zarazila sam se preko svake mere. Dešavalo se da moja drugarica uveče ode s društvom u život, a ja ostanem da štrikam s njenom mamom. Nosila sam štrikeraj i u školu, te štrikala na časovima na kojima sam apsolutno umirala od dosade...

Kasnije u životu štrikala sam na mahove. Nailazili su periodi u kojima bih mesecima bila pod klot-frket hipnozom, ali bi između prolazilo i po nekoliko godina u kojima ne bih uzimala igle u ruke.

Poslednje dve godine, pak, ludilo štrikanja me je tako snažno uhvatilo da ne popušta. Štaviše, proširilo se i na ludilo heklanja. I svašta sam nešto stigla napraviti (vidi slike). I svašta nešto tek planiram napraviti.

Kašičar © Čeda Vučković

Jutro bez plana, osim da ptičarim negde... U kolima širim mapu – kuda? Možda Pančevački rit? Tamo pronalazim jako visok vodostaj, bez plićaka pogodnih za ishranu ptica, samo dve  gluvare i jednog  velikog vranca i – zaključanu rampu na nasipu! To prosto nema svrhe, pa zovem prijatelja da zajedno obiđemo ribnjak u Barandi, kažem da za 20 minuta mogu da budem kod njega, na šta mi on, tek probuđen, odgovara: „Ne mogu da se našminkam tako brzo“.

Videh na jednom lovačkom forumu temu, pa parafraziram “šta sve nosite na teren, mimo onog baš obaveznog” (a što bi kod ptičara bili dvogled, ključ – tj. priručnik za identifikaciju ptica i beležnica, sve češće i foto oprema), pa su odgovori išli od labella do šešira, obično oko litra vode, te od pljoske ("nije to za tebe da piješ, vec da ponudiš") do, meni najzanimljivijeg, doručka za 2-3 osobe ("sendviče nose sebični ljudi - ne mogu nikog da ponude, nego se nosi kulen, crni luk, itd, sve sto može da se naseče i podeli, količina za dvoje-troje")...

Odmah ću reći ono što dobri blogeri, verovatno, kažu na kraju: Aleksandar Hemon je vrlo zanimljiv čovek. Vanserijski, što bi rekli gimnazijalci. O njemu ćemo još slušati i čitati.

Da počnem od običnih stvari - od njegovog imena i prezimena. Ja volim ime Aleksandar, ma koliko ono bilo staromodno, jer u meni uvek izaziva interesantne asocijacije. S druge strane, prezime Hemon mi je prilično prosto, i ne kaže mi ništa, premda ja volim kratka prezimena, od dva sloga.

Prokletinja od telefona zvrnda u neko nesrećno doba noći... na koje sam je i navio, ne bih li po, da li beše starom ili sad novom vremenu otišao na ptičarenje u sam cik zore. I tako me probudi, pogledam telefon s neskrivenom mržnjom i ostanem u krevetu... još dva sata. Tek potom se obučem, uzmem prethodne večeri spakovan ranac i nestanem ka Pančevačkom ritu. Ako sam dobro shvatio šta je po starom, a šta po novom, bio sam tamo nekih pola sata po izlasku sunca, što ipak nije prekasno.

 I iako stručna javost smatra da im se ne treba davati na značaju citiraću još jednom pomenutog profesora – “tako doterivati istoriju, mogu samo zanesenjaci i pokvarenjaci. Vreme zanesenjaka bojim se da je prošlo, više je ovih drugih”.