Železnička stanica je mesto gde grad neposredno kominicira sa okruženjem, bliskim i dalekim, sve dokle šine mogu da stignu, čak i preko velikih brda i voda. Sa svih strana dopiru koloseci, svi dođu u grad na jedno mesto pa se tako dovoze i odvoze ljudi, roba, ali najvažnije su poruke koje uz ljude i robu putuju, neopažene, ali uvek pouzdano stižu, za njih tada ne postoji prepreka i obogaćuju

Življenje ovde na klizavom rubu između kapitalizma i socijalizma ili socijalne države bilo je u vreme posle Drugog svetskog rata ne sasvim jasno, država je trgovala i menjala dobra po svetu i učinak je bio po kapital modelu a unutra sve je bilo na rečima o zajedničkom i socijalnom, humanom i rečeno je tada da je dostupno svima. Novac je bio društveni te ga je država delila sa ciljem da

... probali oni pre ali neumešni kako ih Bog dade i mislili samo na sebe, pa hteli tunele ispod grada, most preko Save, razbacivanje narodnih para i nšta od toga ... onda mi uz pomoć tog istog odozgo a naklonjenog nama  učinismo Beogradu pravi i izvorni, autentični, pravoslavni, naš srpski, nebeski metro ...

 

Vest je od prošlog meseca: Nagradu za arhitekturu na Salonu arhitekture ove godine dobio je objekat hotela i tržnog centra nazvan po ulici Rajićevoj koja tu beše a sada je izbrisana i stavljena u urbanu arhivu. Metalno zdanje je izgrađeno u bloku između ulica Knez Mihailove, Pariske, Uzun Mirkove i Kralja Petra obeležavajući svaku od njih svojim prisustvom. Autori su arhitekti akademik Milan

Odvajkada je Gospođa Justicija teglila terazije i mač a povezanih očiju donosila odluke sama i bez ikoga i beše zato usamljena i tužna ... ali ovde, humanisti i pravdoljupci je prigrliše kao rod rođeni i dobi svu podršku i potporu ...

 

Ovih dana ističe sedamdeset godina kako Urbanistički zavod grada Beograda postoji i traje, zove se to jubilarni trenutak kada se uobičajeno gleda na dosadašnji učinak i podseća, sebe i one okolo, na uspešne trenutke i učinjena dela. Urbanistički zavod je osnovan na inicijativu Nikole Dobrovića, posle su ga vodili respektabilni stručnjaci onog vremena, Miloš Somborski, Milutin Glavički, Aleksandar Đorđević, delali su tamo na stvaranju urbane slike Beograda arhitekte Brana Jovin, Stojan Maksimović i mnogi drugi značajni tvorci grada, smišljali su urbanu podlogu na kojoj je grad rastao i težio da bude metropola. Nacrtan je za sve te decenije Generalni plan iz 1972 godine, plan Novog Beograda, naselja Julinog brda, Konjarnik, Braće Jerković ili bolje rečeno svih naselja, auto puta sa Gazelom, pešačke zone u centru grada i sve što je izgrađeno u Beogradu proteklih sedamdeset godina. Vreme je teklo, u Urbanističkom zavodu su stvarani planovi koji su mogli da budu uz rame sa svetskim trendovima ako ne u pojedinim slučajevima i ispred njih.

Objavljeno je da je završen konkurs za spomenik Stefanu Nemanji i da je prvonagrađeni rad ruskog vajara Aleksandra Rukavišnjikova uz saradnju sa srpskim arhitektom Petrom Arsićem. Spomenik je ispred zgrade železničke stanice na Savskom trgu, na dnu Nemanjine ulice i lepo je saznati da će spomenik srpskom vladaru, osnivaču srpske države biti deo urbanog ambijenta Beograda. Prvonagrađeni

 

Menjanje istorije i mnogih činjenica koje tu istoriju potvrđuju ili osporavaju je već mnogo godina aktuelno ovde, u Srbiji i to prema potrebama onih koji dođu na poziciju vlasti bez obzira da li su vlast osvojili silom a to se zove putem revolucije ili su demokratski izabrani od naroda. Oduvek je ovde istorija prilagođavana vlastonoscima pa da se tema ne bi širila u beskorisno podsećanje na vreme i događanja od Nemanjića ka ovamo, da gledamo od Drugog svetskog rata do ovog današnjeg datuma.

Predsednik države je krenuo u akciju obnove nacije da ne bi odumrla i odabrao je da to učini putem novčane stimulacije građanki, zaboravio je građane koji sa građankama čine porodicu gde se decu stvaraju i gde ona (deca) odrastaju da bi postali građani. Dakle, stimulacija građankama da krenu masovno na put rađanja i ponudio je pare za odluku hoće li biti ili ne biti novih beba. Generalno gledano i na prvi pogled akcija nije za odbacivanje ili neku, ovde uobičajenu, kritiku koja bi je osporila. Ipak, taj gest pored toga što su ga mnoge žene doživele sa pravom kao uvredu i poniženje deluje poput premazivanje jeftinog hleba šlagom pa se onda to nudi kao torta. Taj hleb ispod šlaga je ovde problem a iskazuje se velikom nezaposlenošću, strahom od gubljenja posla kod onih koji ga ipak imaju, primanjima koja jedva pokrivaju trošak za onaj hleb pa se o šlagu i ne misli, zdravstvena zaštita u kolapsu i teško dostupna mnogima, država koja se izmiče i zanemaruje svoje obaveze kada treba da podrži i pomogne onima koji su u problemu i onda, posle svega toga dolazi osećaj stalne nesigurnosti koji ovde preovlađuje. To se svakako ne može nadoknaditi parama iz ponude predsednikove.

Stari most preko Save će biti srušen, umesto njega izgradiće se novi, sasvim moderan, sa lukom koji podseća na onaj što je viđen za rušenje i kažu funkcionalniji i protočniji za nabujali saobraćaj. Bila je odavno ideja da se tu negde, kod Ekonomskog fakulteta izgradi most, nije bilo reči da će se ovaj stari rušiti ali eto, sada je takva odluka doneta i izgleda da će