Или како смањити притисак на пензиони фонд

          Задовољство ми је што могу да уступим своје блогодвориште својој драгој блогоколегиници IQIQIQ.

          Мислим да сам потонула већ неко време. Негативне вести нас засипају са свих медија, интернет портала, вебкаста и свих осталих модерних средстава комуникација. Некима од њих се придаје велики значај, неке се провуку онако лако, две раднице умрле у фабрици. Милисекундима проради нека емпатија у мени, протест, бунт, требало би нешто учинити. Захваљујем се мојој домаћици што ми је омогућила да мој милисекунд муке објавим. Скоро да сам размишљала чему. Сетила сам се оног лика недавно на протестима прошле године „ово је за тебе ћале". Није ово за мог оца, ово је да неко ако прогугла чује овиме да није сам, јер сам и ја касније сазнала да се ово зло није десило само мени и мом оцу него је стандард у овој несрећној држави где су приоритети одавно помешани.

Svi se pitaju ko su ljudi iz Crvene podrške, supertajanstvene inicijative za kojom bezuspešno traga cela intelligence „Kolektivnog Zapada"?? Evo, budite i sami tragač/ica Vašingterne i uradite profiling po ovom izveštaju sa osmomartovskih događanja u režiji BG leve scene. Za početak zapazimo da, kad su u pitanju čak i osmomartovski shvaćena prava žena, u BGu nesinhronizovano postoje barem dve leve scene, nešto kao dve leve noge.

Kao što svi bumeri znaju, nit se može nit se treba više zamarati detaljima o savremenosti.

Beograde volim te. 

U ovoj recenici staje ceo moj zivot kao Beogradjanke, Romkinje, nekoga ko je dosao iz najsiromasnijeg dela drustva  i socijalnog staleza.

Volim te i kada hoce da spomenik Stefanu Nemanji prebace u Marinkovu Baru,jer tamo pripada.

Volim te cak i onda kada se usude da dele Beogradjane na podobne i nepodobne, na siromasne i elitu, na Rome i Nerome.

Volim te i onda kada kazu da mi krademo i lazemo i napadamo slucajne prolaznike, volim te i kada nam govore da smo beli medvedi i da su sva prava nasa iako smo obespravljeni na milion

Želim da vas upoznam sa Miškicom kroz ovu priču, devojčicom koja ima sedam godina. Miškica je zovu od milja, jer je nasmejana, sa očima kao u srne, zubićima niskama bisera i Miškica voli da uleće u zagrljaj.

Ima najnezniju dušu.To je dete koje je gorelo u požaru u Romskom naselju na Čukarici pre par godina, i imala je opekotine koje su prekrivale 90 posto njenoga tela. Jedva je preživela i kao takva, ostavljena sama, bila je u Tiršovoj godinu dana. Po odluci Centra za socijalni rad vraćena je u porodicu, koja je se prećutno odrekla, i po odluci Centra

Sejanje straha

Pre možda godinu ili dve dana napisala sam blog Porcelan, taj blog je istinita priča sa kojom smo živele nas četiri.