I

            Košmar. To je bio košmar.

            Jedino u snu, plavooki momak, moj dragi, gazi bos po trnju i trči kroz gudure. Oblaci su beli, ali prete. Hoda i puzi preko polja kuda će se prostirati rupama korumpirani auto-putevi. Nestaje u tami šuma koje će izgoreti, nikoga neće boleti. Na obali mrtvog okeana, on plače. Ova zemlja, trula, nema izlaz ni na more. Pošteno jezero nema. Hiljade raka, nalik ustima, na grobljima, zjape i traže svoje. Biće sve više gladnih. Vidim da vidi, dete odraslo s vukovima, reku ljudi koja odlazi preko reke (most je prazan jedino u cik zore), roze kravate iz kojih kaplje krv, merdevine za nigde, naslonjene na maglu i ljude koji se veru i klize s njih, deset hiljada usta žvaću u istom, zadatom ritmu, four to the floor. U rukama dece, noževi, igle, cigle.

Građanin je posle odsustva od dve decenije i nešto više godina došao u svoj grad i primetio da mu sposobnost u orijentaciji po čaršiji u kojoj je odrastao popušta jer je to mesto u međuvremenu, od njegovog zadnjeg pohođenja prošireno i uznapredovalo, slično gradovima gde je u međuvremenu boravio mada je on taj epitet koji obeležava napredak osporavao. Nije se slagao sa načinom promena koje su bile razbacane svuga okolo, promenjeno je mnogo toga, čak i jezgro, središte gde je grad začet i gde im je duša nije poštedjeno. Menjali su grad gradski dužnosnici na svoj način a kako ni oni nisu bili večni, kada bi došli novi na njihovo mesto menjali su promene i ugrađivali svoje, učestvovali su u tome i građani time što su bez otpora prihvatali atake na grad od strane dužnosnika a sve pod geslom da je to u skladu sa novonastalim potrebama, izmenjenim kulturnim i ekonomskim modelom, prihvaćenim i nametnutim, savremenim trendom investiranja po svaku cenu.

                Srećnicima se prilepi neka melodija proganjalica, pa, ako ništa drugo, mogu da je pevuše, zvižduću, mrmljaju sebi u bradu ili prosto lupaju levom nogom u njenom taktu dok pokušavaju da nađu najjednostavniji način da je se reše, budući da je ista po definiciji jedna od onih koje nisu radi da slušaju, a kamo li da se petljaju sa njom po vasceli dan. Baksuzima poput mene prišljamči se ni manje ni više nego jedan Jemeljan Piljaj. Mislim, stvaaarno! 'Ajde ga, majčin sine, odzviždući, otpevaj, odrecituj, a da ti svako malo ono lepljivo lj ne zašljapka u ustima kao patka po bari.

Dragi građani, sada je učinjeno da ste napredno zaštićeni od oni zlih što su pre sve upropastili ... idemo sada ka svetloj i lepoj budućnosti a pošto zbog vašeg mira i spokoja ne možete da vidite, čujete i pitate ... sledite taj put onda po mirisu ... 

 

Vraćajući se sa sinoćne promocije knjige zagrebačkog istoričara Hrvoja Klasića „Jugoslavija i svijet 1968." u Centru za kulturnu dekontaminaciju, prisetio sam se jednog lepog

Ma kakav (crveno-) crni dijalog u društvu!
Samo polilog. I unutrašnji monolog.
To može.
Dijalog nikako ne dolazi u obzir.
Jer, išao bih i ja u Zagreb, ali ne smatram sebe intelektualcem.
A i odbijam da raznosim čvarke po Dedinju.

 

(из дневниками)
( затечени садашњицом понекад умислимо да је бекство од себе најгори могући излаз. Али, како ипак понекад побећи.....)

животно окружењенам убило се за пуцање нас по изнутрашњим шавовома па се присетих прочитаног Jung-овог још кадгод обогативши себе сазнањем да није лоше поседовати вербалне способности применљиве за све слојеве људи са којима се срећемо.

Ako pričamo o bombardovanju, ono je počelo otprilike 7 dana pre smrti moje majke. U proleće.