28. decembra 2022 godine bila je odrzana Konferencija na temu “Institucionalni odgovor na femicid u Republici Srbiji”u organizaciji Ženske parlamentarne mreže i Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova. 

„Suprotno od ljubavi nije mržnja, već ravnodušnost."
F.M.Dostojevski

Volim sport. Trenirao sam sve i svašta. Fudbal odavno ne gledam mada na nekom roštilju rizikujem prelom ili infarkt kad klinci krenu da pikaju loptu. Teško odoleti. Fudbal ne pratim jer imam utisak da je tu previše mešetarenja i nema mi čari neizvesnosti. Ali to je druga priča.

Hokej i košarku obožavam. Tenis sam počeo da pratim zbog Đokovića. Sa zrelošću sam se istrenirao da se ne jedim ako izgubimo a da se radujem kada pobedimo. Nisam stručnjak

Volim kuće. Odrasla sam u jednoj švapskoj, na lakat. Tri sobe do ulice, veliki hodnik, još jedna kobojagi dnevna, mali hodnik za kuhinju i lom nekih pomoćnih prostorija. Kažem kobojagi, jer se u njoj sedi samo leti, kad dođu neki baš otmeni gosti. Uglavnom se okupljamo u kuhinji i vrebamo mesto na kauču. Zimi nema ništa slađe nego tu zadremati, dok smederevac pucketa i nešto se krčka. Ma, bre, ne smeta mi ni čangrljanje sudova, ni lupanje vratima, ni smeh, ni TV. Samo me nervira kad neko šapuće, jer se naprežem da čujem.

Iz kuće se preko terase izlazi u dugačko dvorište,

Poštovani čitaoci bloga, ova priča će biti zaključana za komentare. S razlogom. Sve moje priče su lični doživljaji ili doživljaji bliskih mi ljudi, s malo preterivanjai da bi bile zanimljivije.  Cilj im je da podele iskustvo, zabave ili zamisle čitaoce. Ne treba mi ni uputstvo za život, ni naknadna pamet. Eto, neka ih ovde, možda neko u njima prepozna i ponešto dobro.

One prve noći su me prebacili na krevet kao džak. Došla sestra, uključila infuziju, prekrila me nekim ogromnim plavim čaršafom i otišla. Ležim na leđima, pokušavam

Jedno sasvim obično prolećno popodne nakon kiše - V. drema u dnevnoj sobi, ja se dokono motam po kući. Munja laje k'o pomahnitala, već me ozbiljno nervira. V. je već iznerviran – dal može iko da prođe ulicom, a da ona ne zalaje? Munja je udomljena nakon jedne saobraćajke u kojoj je ostala bez oka i teško povredila karlicu. Rekli su da nema šanse da preživi u azilu, nejverovatnije će je uspavati ako se neko ne sažali i udomi je. Sažalila se moja deca i eto je kod nas. "Tata, dajte joj šansu da preživi, kad te molim! Mama, ako je niko ne prihvati, uspavaće je. Molim vaaaaas,

Cekala sam je dugo, dugo, dugo. Moje prvo i jedino radovanje, ljubav, srce srca moga, oko i zenica oka moga,   prvi otkucaj i prvo javljanje. Sve sam cekala, svaki dan da se desi. I desilo se. 

Pred odlazak na Hilandar, jedan nas prijatelj me je pitao sta da mi donese i ja sam trazila Bogorodicu.  Znala sam da kada mi udje Majcica da ce sa njom doci moje radovanje i radovala sam joj se. Cekala je i u ljubavi docekala.

Jos uvek me sa zida gleda da li pazim na njen dar i pazim je.

Marija. Tako smo je nazvali.  Zajedno smo rasle i rastemo. Zajedno

otisao je zlatibor.

                               Или како смањити притисак на пензиони фонд

          Задовољство ми је што могу да уступим своје блогодвориште својој драгој блогоколегиници IQIQIQ.

          Мислим да сам потонула већ неко време. Негативне вести нас засипају са свих медија, интернет портала, вебкаста и свих осталих модерних средстава комуникација. Некима од њих се придаје велики значај, неке се провуку онако лако, две раднице умрле у фабрици. Милисекундима проради нека емпатија у мени, протест, бунт, требало би нешто учинити. Захваљујем се мојој домаћици што ми је омогућила да мој милисекунд муке објавим. Скоро да сам размишљала чему. Сетила сам се оног лика недавно на протестима прошле године „ово је за тебе ћале". Није ово за мог оца, ово је да неко ако прогугла чује овиме да није сам, јер сам и ја касније сазнала да се ово зло није десило само мени и мом оцу него је стандард у овој несрећној држави где су приоритети одавно помешани.