Vrana, copyright © Szabolcs Kokay

Ponovo je to doba godine i telefon mi je samo u prvih nekoliko sati ovog jutra već tri puta zvonio: mi smo našli malu svraku/sovu/napadaju me gačci (u stvari se o vranama radi), šta da radim?

Kada sam oko 1. maja objavila blog da putujem u Istru i Kvarner (Rijeka, Cres, Lošinj, Krk, Motovun, Grožnjan i tako te lepote), manula sam se računara i internet konekcija za neko vreme, čak nisam ni po istarskim kafićima u predahu jurila wirelles, pa sam tako srećom uspela i da sebi ne pokvarim sjajno raspoloženje koje me ophrvalo, onim prozivajuće-prosvetiteljskim

 

Rada nije upoznala Banetovog, dve godine mladjeg brata Miomira sve do 11. novembra. Sećala se tog datuma zato što je to bio dan završetka Svetskog rata, dvadeseta godišnjica, i bio je petak pa se još prethodnog dana pročulo da će ih pustiti sa posla već u podne. Bane je predložio da sa posla dodju kod njega, pojedu nešto posno, jer petkom se u toj kući, zvanično, postilo, a nezvanično su, oni manje revnosni u postu od gospodje-Olge, posle odlazili u kujnu i od gospa-Andje, starije služavke, dobijali moču sa komadićima mesa od jušerašnjeg ili sutrašnjeg pečenja;

U ukrštenicama/križaljkama pod npr dva vodoravno ili devet vertikalno, tri slova su u pitanju, često se može pročitati: Ukras muškog lica. Iskusni ukršteničari, bez razmišljanja, rutinski upisuju: Brk. Kako bre brk, valjda brkovi? Više od tridesetsedam godina na licu gajim i brkove i bradu, po onom fazonu: 'oćeš li kafu ili lozu? Nemo' mi ih razdvajat! Moja stvar, reći ćete ali sam svojevremeno nosio samo ukras muškog mi lica, brkove. Prvo početkom šezdesetih u vreme Bitlsa. Uz brkove su išli i neizbežni dugački zulufi i duga kosa, metalnookviraste okrugle naočarice, prvo frula pantalone a zatim zvoncare...

The scene in the Sava Centar parking lot should have told me everything.

Having been told to meet our bus in this parking lot to begin the 12-hour trip to Halkidiki, we duly showed up at the appointed time and place. Instead of seeing our bus, however, we saw at least 20 such conveyances, surrounded with hundreds of bag-laden holidaymakers.

The process of transformation had already begun.

Antidoping kontrole nikada nije bilo u umetnosti. Da jeste, mnogi stvaraoci umetničkih dela bi bili doživotno diskvalifikovani, a njihova dela izbrisana iz istorije umetnosti. Čitajući autobiografiju Erika Kleptona, odlučio sam da za ovaj Nišville angažujem njegovog super bubnjara iz zlatnog doba grupa Cream i Blind Faith - Džindžera Bejkera, između ostalog i zbog saveta datog tada Eriku Kleptonu da ne bi trebalo toliko da se drogira! Valjda je Džindžer, tada možda i veći zavisnik od Kleptona...

Štrikanje je u moj život ušlo kada sam imala nežnih 17 godina. Naučila me majka jedne drugarice. I čim sam savladala osnove, zarazila sam se preko svake mere. Dešavalo se da moja drugarica uveče ode s društvom u život, a ja ostanem da štrikam s njenom mamom. Nosila sam štrikeraj i u školu, te štrikala na časovima na kojima sam apsolutno umirala od dosade...

Kasnije u životu štrikala sam na mahove. Nailazili su periodi u kojima bih mesecima bila pod klot-frket hipnozom, ali bi između prolazilo i po nekoliko godina u kojima ne bih uzimala igle u ruke.

Poslednje dve godine, pak, ludilo štrikanja me je tako snažno uhvatilo da ne popušta. Štaviše, proširilo se i na ludilo heklanja. I svašta sam nešto stigla napraviti (vidi slike). I svašta nešto tek planiram napraviti.

hvala ti

 

Često me poznanici, kada saznaju da radim u Britanskoj ambasadi pitaju šta to Srbi i Britanci imaju zajedničko. Uz osmeh, nabrajam neke od prvih asocijacija koje se tiču sličnih interesovanja naših dveju nacija: smisao za humor, muziku, dobre koncerte i kreativnost mladih ljudi. Mnogi od nas su odrasli uz Leteći Cirkus Monti Pajtona, Mućke, Alo-Alo, a da ne govorim o muzici, The Beatles & the Rolling Stones, Led Zeppelin, The Sex Pistols, Clash, Joy Division, The Streets, David Bowie, Radiohead...

Граница између јавног и приватног се, услед све учесталијих удара тзв. феномена „Велики Брат” на основне вредности људске цивилизације, незадрживо помера у правцу претварања наше приватности у јавну сцену са највулагрнијим садржајима. Ако вас упитам шта је то што из сфере човекове интиме још увек није разголићено и као такво понуђено на ТВ послужавнику милионима воајера свих фела, сумњам да ћете се сетити неког преосталог детаља.