Tačno se sećam muke kad sam izašla iz bioskopa posle filma Kids, davne 1996. Nisam imala decu, nisam bila ni tinejdžerka, a ipak me udario u glavu i ošamutio. Moji prijatelji su drogirane, izgubljene, nevoljene, promiskuitetne 12-godišnjake komentarisali sa: Ma, pusti male Amerikance, ovo je namerno preterivanje, umetničarenje radi šoka... malo je ovakve dece! Na nekom potpuno iracionalnom nivou osećala sam da to nema veze ni sa Amerikom, ni sa Srbijom, ni sa umirućim 20. vekom nego sa stavom prema životu. A on mi je bio blizak.

      Za neke od nas svet nikad neće biti udobno i sigurno mesto.

 

Pre nekoliko dana, na mom Fejsbuk profilu neko je ostavio link za priču o jednom projektu koji govori o biciklima i bicikliranju, ali pre svega o motivaciji, snazi volje, životnim izborima. Kliknula sam, pročitala tekst i, zainteresovavši se, proguglala. Tako sam došla do video-klipa na Jutjubu, koji me je podstakao da pošaljem poruku autoru, s predlogom da svoju ideju predstavi na Blogu B92. Meni se mnogo dopala i nadam se da nisam jedina :)

 

Gost autor je Milan Lisca

Gost autor: St.Jepan

„Moraš, Majo, s rečima opreznije, ne mogu se tek tako gomilati, valja urednije misliti... Jer, što rek'o Njegoš, 'nije reč šarena marama da je oko vrata vežeš, no je reč ptica lutalica'. Kad odlutaju van tvojih uskih, fondacijski napaljenih krugova, te tvoje reči neće razumeti niko. Stoga bi, ako je moguće, valjalo kakvo bilo razjašnjenje."

 

 u kraljevstvu erindol, na veliki praznik beltejn, kada se sreću
svetlost i tama, vile imaju posebnu moć.

Odnos države prema kulturi je tema koja ne silazi sa štampanih stranica a ima o tome i na televiziji. U tim žalopojkama prve redove zaposedaju uglavnom Narodni muzej, Muzej savremene umetnosti, filmsko stvaralaštvo, teatri, zaštita spomenika kulture, izdavaštvo i tako bi se moglo još nabrajati a gde državne nadležne institucije, posebno Ministarstvo kulture, ne prate svoje obaveze i ponašaju se nedovojlno odgovorno nanoseći štetu kulturi, mada im je unapređenje kulture obaveza zakonom određena. U toj priči zaboravljeni su dragoceni pregaoci, ali ne manje važni, koji svojim ličnim naporom i delovanjem pokrivaju ogroman prostor realnog kulturnog života i doprinose, možda i više od onih prvih, da kultura opstane i ne potone sasvim. Galerije, male pozorišne scene, ateljei, umetničke radionice i druga mesta gde se stvara autentična kultura i promoviše su zapostavljena i ostavljena da se sama o sebi staraju i snalaze.

Kada mi je kćerka Marijana javila da će njen pozorišni komad "Amsterdam" biti na repertoaru u Düsseldorfer Schauspielhaus, veoma uglednom nemačkom teatru sa velikim ansamblom, u kome se igraju Šekspir, Tomas Man, Ibzen, bila sam presrećna:)

Premijera njenog dramskog komada u Diseldorfskom pozorištu

Postoji jedna grupa koja je mozda od svih bila najkljucnija u mom odrastanju. Jos uvek je rano da se kaze da li mi je spasila ili upropastila zivot (ili, sto je najverovatnije, oboje), ali se moze reci da je direktno uticala na tok pojedinih misli i akcija doticnog blogera. Nikako u smislu prosto-prosirenog Fan Zone obozavanja ili idolatrisanja (ako je ovo uopste pravilna rec), nego kao putokaz da je u vecini slucajeva (uvek?) korisno, pozeljno, i neophodno, staviti se u polozaj (cipele) onog drugog, pre nego sto se pocne donositi sud o istome, a i o samom sebi...

Vašar taštine - Bekim Fehmiu (kompletan intervju)

Antidoping kontrole nikada nije bilo u umetnosti. Da jeste, mnogi stvaraoci umetničkih dela bi bili doživotno diskvalifikovani, a njihova dela izbrisana iz istorije umetnosti. Čitajući autobiografiju Erika Kleptona, odlučio sam da za ovaj Nišville angažujem njegovog super bubnjara iz zlatnog doba grupa Cream i Blind Faith - Džindžera Bejkera, između ostalog i zbog saveta datog tada Eriku Kleptonu da ne bi trebalo toliko da se drogira! Valjda je Džindžer, tada možda i veći zavisnik od Kleptona...