(NE)USTAVNOST ZAKONA …. I JOŠ PONEČEG

Autor: Rodoljub Šabić
Juče su, Poverenik za informacije i Zaštitnik građana podneli Ustavnom sudu predlog za ocenu ustavnosti Zakona o elektronskim komunikacijama i Zakona o Vojnobezbednosnoj i Vojnoobaveštajnoj agenciji. Tako su izvršili ono što su smatrali svojom obavezom. I odazvali se na apele veoma širokog kruga subjekata iz nevladinog sektora (Advokatske komore Srbije, Udruženja sudija Srbije, Udruženja novinara Srbije, Nezavisnog udruženja novinara Srbije, Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, Beogradskog centra za ljudska prava, Građanskih inicijativa, Koalicije za slobodan pristup informacijama od javnog značaja, Regionalnog centra za manjine, Fonda za otvoreno društvo, Helsinškog odbora za ljudska prava, Centra za razvoj neprofitnog sektora, Centra za regionalizam, Queeria centra) i velikog broja građana. I, razume se, suočili, poslovima inače pretrpani Ustavni sud, sa još jednim zadatkom.
Taj zadatak ne bi trebalo da bude pretežak. U krajnjoj liniji svodi se na iznalaženje pravog odgovora na samo jedno pitanje - Da li se garancija iz člana 41. Ustava Srbije po kojoj je „tajnost pisama i drugih sredstava komuniciranja nepovrediva" a odstupanje od tajnosti dozvoljeno „samo na osnovu odluke suda", odnosi i na podatke o tome ko, kada, kako, s kim, koliko dugo komunicira, ili se ovim podacima može pristupati i bez odluke suda, na osnovu naloga ili zahteva nekog drugog državnog organa? Ili, još jednostavnije - Da li su „podaci o saobraćaju" deo komunikacije?
Poverenik i Zaštitnik građana stoje na stanovištu da jesu i da je „lako" pribavljanje i korišćenje ovih podataka, i svakog pojedinačno a pogotovo svih zajedno, ozbiljno odstupanje od navedene ustavne garancije.
Evropski sud za ljudska prava odavno stoji na stanovištu da prikupljanje informacija o nazvanim telefonskim brojevima, vremenu i dužini poziva potpada pod pojam komunikacija (Malone vs. Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 2. 08. 1984). Isto je potvrđeno i precizirano stavom da pojam privatnosti i prepiske obuhvata ne samo telefonske komunikacije nego i elektronsku poštu i upotrebu Interneta, a da su podaci o telekomunikacionom saobraćaju (o izabranim brojevima, vremenu i trajanju svakog telefonskog razgovora) ''integralni deo telefonskih komunikacija'' (Kopland vs. Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 3. 04. 2007).
Ovakva shvatanja Evropskog suda za ljudska prava za naš Ustavni sud bi morala biti ne samo indikativna i zanimljiva već i mnogo više od toga. Jer u Ustavu, u čl. 18 st. 3. piše: „Odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače se u korist unapredjenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim medjunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi medjunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovodjenje."
Ali, ako nam citirana ustavna odredba daje za pravo da verujemo da znamo kakav će odgovor Ustavni sud dati na „sporno" pitanje, nipošto nije nebitno to kada ćemo ga dobiti.
Jer, postupak koji je pokrenut nije relevantan samo za eventualne aktivnosti VBA i VOA nego, i to u još većoj meri, i za aktivnosti nekih drugih organa „čiji" zakoni nisu formalno osporeni. „Posebne mere" kojima se podaci o komunikaciji građana pribavljaju bez odluke suda su i deo redovnih aktivnosti BIA i policije. U zakonima koji regulišu rad BIA i policije nema eksplicitnih odredbi koje bi mogle biti osporene pred Ustavnim sudom, one prosto svoju praksu zasnivaju na tumačenju da listinzi poziva, lokacija korisnika i slični elementi komunikacije nisu obuhvaćeni pojmom komunikacije, pa dakle ni zaštićeni garancijom iz člana 41. Ustava. Od odluke Ustavnog suda zavisiće ne samo sudbina osporenih zakona, nego i dalja (ne)mogućnost takvog tumačenja odnosno održavanja takve prakse.