17 –22. mart 2013.

 

Granični prelaz između Laosa i Kambodže. Dok stojim u redu za izlaznu overu pasoša, opazim natovareni putnički bicikl nedaleko od reda za ulaz u zemlju. Potražim pogledom vlasnika i zadržim se na visokom muškarcu u pedesetim, u biciklističkim bermudama. I nehotice se zagledam u njegovu protezu na levoj nozi, od polovine butine. Naježih se. Kakav duh!, pomislih

Ovih dana se sećamo tragičnih događaja tokom NATO bombardovanja Srbije 1999. godine. Sudbina radnika RTS - a koji su ostavljeni da budu legitimne mete svakome je poznat i opomena je da više nikada ljudi ne mogu žrtvovati u patriotske i političke svrhe. Manje je poznat isto tako tragičan događaj u kome je poginulo sedam vojnika Gardijske brigade Vojske Srbije i tri pacijenta KBC "Dr Dragiša Mišović".

U oba slučaja, rodbina i prijatelji stradalih optužuju odgovorne da nisu postupili po zakonu i obezbedili da se njihovi voljeni zaštite. Direktor RTS - a osuđen je i već odslužio kaznu, dok je komandir Gardijske brigade oslobođen optužbi (ali je žalbeni postupak još u toku).

      Tačno se sećam muke kad sam izašla iz bioskopa posle filma Kids, davne 1996. Nisam imala decu, nisam bila ni tinejdžerka, a ipak me udario u glavu i ošamutio. Moji prijatelji su drogirane, izgubljene, nevoljene, promiskuitetne 12-godišnjake komentarisali sa: Ma, pusti male Amerikance, ovo je namerno preterivanje, umetničarenje radi šoka... malo je ovakve dece! Na nekom potpuno iracionalnom nivou osećala sam da to nema veze ni sa Amerikom, ni sa Srbijom, ni sa umirućim 20. vekom nego sa stavom prema životu. A on mi je bio blizak.

      Za neke od nas svet nikad neće biti udobno i sigurno mesto.

 

Pre nekoliko dana, na mom Fejsbuk profilu neko je ostavio link za priču o jednom projektu koji govori o biciklima i bicikliranju, ali pre svega o motivaciji, snazi volje, životnim izborima. Kliknula sam, pročitala tekst i, zainteresovavši se, proguglala. Tako sam došla do video-klipa na Jutjubu, koji me je podstakao da pošaljem poruku autoru, s predlogom da svoju ideju predstavi na Blogu B92. Meni se mnogo dopala i nadam se da nisam jedina :)

 

Gost autor je Milan Lisca

Društvo u kome se Bane kretao bilo je prilično zatvoreno i znalo se, uglavnom, od malih nogu. Roditelji su im se poznavali još od pre rata pa se to prenelo i na decu. Imao je, naravno, i drugove iz škole, Treće muške, ali oni, sem nekolicine, nisu pozivani na kućne sedeljke. Te su sedeljke bile dosta česte,  rodjendani, paterice, treći dani raznih praznika, uvek bi se našao neki povod, a povod je, često bio i da nema nikakvog povoda, ali se to sve dešavalo u njihovim stanovima i kućama, a ukućani su, koliko god bili diskretni, uvek bili tu. Zato je Radin stan, pretežno oslobodjen familije,  bio pravo božje davanje i bilo je prirodno da se društvo polako prelije u Aleksandrovu. Nisu oni tu radili ništa mnogo više nego što su inače, možda su neke devojke okusile malo duvanskog dima , kao izlet u zabranjenu zonu ili korak ka izjednačavanju sa muškarcima.

Dostupnost je reč u modi, podrazumeva da svi građani Beograda mogu da pristupe na bilo koje mesto u gradu ili u bilo koju zgradu. Pre svega se misli na Beograđane sa posebnim potrebama ili ljudima koji ne mogu da stignu baš na sva mesta gde su zamislili ili imaju neophodnu potrebu za tim. Nisu to samo invalidi, radi se o starima, mamama sa bebom u kolicima, veoma umornim, čak i ljudima koji mrze ili se plaše penjanja stepenicama i imaju samo jedan nevoljan izbor. Bilo da se radi o javnim pešačkim prostorima ili je u pitanju stambena zgrada, administracija, park, javni saobraćaj, uvek moraju postojati dve alternative koje mogu ponuditi prihvatljivu pristupačnost za sve Beograđane. To je civilazaciski zahtev i norma bez kompromisa koja otvara novu dimenziju u životu ne samo za građane sa posebnim potrebama, već i za one druge koji mogu svuda, jer će dobiti još jednog sagovornika i obogatiti svoju i gradsku komunikaciju.

Jedna kuća se neočekivano pojavila u mojim mislima poslednjih nedelja. Nije to lepa kuća. Niti mi je ikada značila puno.

Vrana, copyright © Szabolcs Kokay

Ponovo je to doba godine i telefon mi je samo u prvih nekoliko sati ovog jutra već tri puta zvonio: mi smo našli malu svraku/sovu/napadaju me gačci (u stvari se o vranama radi), šta da radim?

Kažu da se istorija ponavlja, ali uvek kao farsa. U našem slučaju kao tragična farsa: Komunisti su nekada jahali popove, a popovi sada zaskaču dečake!!!

Ali, ni to nije sve! Glasali se, gladujte! Pardon, gledajte:

 

Rada nije upoznala Banetovog, dve godine mladjeg brata Miomira sve do 11. novembra. Sećala se tog datuma zato što je to bio dan završetka Svetskog rata, dvadeseta godišnjica, i bio je petak pa se još prethodnog dana pročulo da će ih pustiti sa posla već u podne. Bane je predložio da sa posla dodju kod njega, pojedu nešto posno, jer petkom se u toj kući, zvanično, postilo, a nezvanično su, oni manje revnosni u postu od gospodje-Olge, posle odlazili u kujnu i od gospa-Andje, starije služavke, dobijali moču sa komadićima mesa od jušerašnjeg ili sutrašnjeg pečenja;