Milan Milutinović, predsednik Srbije, jul 2000. 

Naša moralna snaga, sa kojom smo izašli iz ove NATO agresije, daje nam za pravo da budemo svetla tačka slobodarstva u Evropi. Zato smo trn u oku onih koji silom i jednoumljem hoće da svet uređuju po interesu jedne nacije...

Aleksandar Vučić, republički ministar za informacije, 3. avgust 2000. 

Agresija NATO alijanse na Jugoslaviju je početak kraja jedne moćne neofašističke imperije, SAD, čijeg predsednika niko u svetu ne voli, ali su primorani da sa njim sarađuju.

Priča o vrednosnom sistemu kao ključnoj izbornoj temi u našem društvu nije previše popularna. S izuzetkom Liberalno demokratske partije, pojedinih nevladinih organizacija, par novinara, lista Republika i našeg Bloga njom se gotovo niko ozbiljnije i ne bavi. Naravno, priča o vrednosnom sistemu je priča o odgovornosti i to o onoj vrsti političke odgovornosti koja ne dopušta uzmak niti pak ikome pruža mogućnost za aboliciju ─ bilo za činjenja ili pak nečinjenja, bilo za koalicije, kohabitacije ili pak neprincipijelne ustupke.

Iznova otkrivena aktuelnost jednog starog teksta

Radikali definitivno nisu glavni problem ovog društva, kao ni birači i pristalice naopake i mazohističke politike koju ova stranka personifikuje. Da jesu, stvar bi bila prilično beznadežna, pošto ti ljudi, kao što vidimo, neće jednostavno nestati.

Zbog toga priča ako ne pobedimo mi doći će radikali više nije dovoljna najmanje iz tri razloga:

1) Pitanje demokratije je, prevashodno, pitanje političke odgovornosti – kako za činjenje tako i za nečinjenje. Zbog toga pre nego što zatraži i eventualno dobije našu podršku za drugi krug gospodin Boris Tadić morao bi prvo da podnese račune, da prizna greške i da ponudi viziju.

Umesto toga ponovo nam se nudi jednačina sa dve poznate koja, nužno, kod sve većeg broja glasača proizvodi sledeći stav: Ako od dva zla treba da biram manje tj. ako je manje zlo jedino što mi ostaje onda na izbore (referendume) jednostavno više ne želim da izlazim.

2) Ne želim manje zlo → nego veće dobro.

3)  Pričom o dva zla, evidentno, ne postiže se ništa osim onog što se ustvari najmanje želi: mobilišu se i homogenizuju pristalice SRS-a jer je, jelte, njima upravo to i cilj. 

Dakle, ukoliko priča o demokratskoj i radikalskoj Srbiji doprinosi demoralizaciji demokratske a homogenizaciji radikalske Srbije, logično pitanje je: zašto se onda ona priča i šta joj je moguća alternativa?

Predsedništvu Liberalno demokratske partije

Simina 41, Beograd

 Pogromaška atmosfera i horsko pevanje koje prati istupanje Vesne Pešić iz poslaničkog kluba Liberalno demokratske partije ukazuje na mnogo širi problem ovdašnjih tzv. političkih elita. Reč je, naime, o pomanjkanju talenta da se politički problemi, razmimoilaženja ili drugačija mišljenja ne pretvore u patetične operete ― u kojima se svi koji se drznu da misle ili govore drugačije od zvaničnih partijskih stavova i dogmi odmah ne svrstaju u red izdajnika, plaćenika i ostalih kvislinga. Snagom verbalne vatre kao i kalibrom korišćene municije sam povod reakcije gospođe Pešić u međuvremenu prilično je banalizovan. Suština priče je da ideja o nepogrešivosti vođe još jednom pokazuje svoje mračno naličje. Nevešto sročena kanibalska metafora na kraju je rezultirala novim dokazom po društvo pogubne teze o ovdašnjoj političkoj sceni kao blatnjavoj kaljuzi u kojoj ljudi sa ličnim kredibilitetom naprosto nisu poželjni.

Kao što različite životne teškoće ostave tragove na ljudskim ― tako i vreme svoje belege ostavlja na licima gradova. Moja unutrašnja stanja i spoljašnja beda ovog otužno zapuštenog grada u potpunom su saglasju. Dok gledam polurazrušene, raskopane ulice, prepune opušaka i mrlja od žvaka koje mesecima niko ne čisti, ne mogu da ne razmišljam o smrti.Svuda naokolo toliko je smeća da čoveka s imalo ukusa ne može da ne bude

Radomir je patriota. Radomir najbolje zna. Radomir odlazi? Radomir traži podršku od naroda. Radomir ostaje? Narod ne da Radomira. Radomir ima najveću platu u Srbiji. Radomir je na Zlatiboru. Ne „cimajte“ Radomira. Radomir zarađuje kao 154 radnika. Radomiru se sve smučilo. Radomir je srce Srbije. Radomir zna koliko vredi Radomir. Radomir podržao Radomira, Protiv Radomira su kvislinzi...

 Već ovi uzgred pobrojani fragmenti iz latinoameričke sapunice o Radomiru koja poslednjih meseci puni stupce ovdašnje štampe čineći da vaskoliko srpstvo nema ni preče ni veće brige od praćenja i živog učestvovanja u Fami o Radomiru. Tek, odgovor na pitanje Šta će biti s Radomirom postalo je pitanje od prvorazrednog nacionalnog značaja. Umesto ozbiljnih analiza rezultata postignutih na Svetskom prvenstvu, baš kao i spore, haotične, neorganizovane i demotivisane igre reprezentacije koja nije bila ni nalik timu iz kvalifikacija ― priča je prebačena na teren: Radomirovog patriotizma, Radomirovog morala, Radomirove plate, Radomirovog Radomira…

Zgrada sa šest spratova

8. aprila 1994. godine u svom stanu u Trećem bulevaru broj 118 u Novom Beogradu pronađena je mrtva Radislava Dada Vujasinović, novinarka lista Duga. Kao zvaničan uzrok smrti tadašnje vlasti navele su samoubistvo.

Sumnju u zvaničnu verziju uzroka smrti Dadine smrti prva je izrazila njena porodica pošto su na mestu Dadine smrti pronađeni tragovi uzoraka krvi dve različite krvne grupe što je pouzdano utvrdila i sudski veštak Mirjana Štajner. Navedene sumnje potvrđuju i nalazi veštačenja po kojima je Dadino ubijeno telo bilo pomerano... Porodica Vujasinović još 1994. godine Okružnom javnom tužilaštvu dostavila je izveštaj stručnjaka za sudsku medicinu Rastislava Lazarevića i balističara Zorana Jovanovića, prema kojima Dada Vujasinović nije mogla sama sebi da nanese smrtne povrede od kojih je izgubila život.

Ovaj grad je nekad bacao svetla daleko, ovaj grad bi mogao bolje...
                                                                                                     EKV

Nasuprot svim predizbornim frazama ili pak otrcano-patetičnih floskula o Srpskoj Atini - u Novom Sadu danas, više čini se no ikad u njegovoj istoriji, tako upadljivo nedostaju prostori adekvatni za (alternativne) kulturne i društvene sadržaje.

Kad se neko podsmeva i uživa u tuđoj nevolji - kažem : ne pristajem!

Kad nekog besomučno čereče po tabloidima - najmanje što mogu je da kažem: ne pristajem!

A vi?