Greece is a very beautiful country -
and Germany, it is known,
no islands...

Ko je ustvari (bio) Tito? Šta je uzrok zbog kog se, makar kada je o istorijskim podacima i svedočenjima reč, pravi Josip Broz u tolikoj meri razlikuje od stvorene/kreirane predstave o njemu? Da li ste se dok ste čitali, ili, možda, pisali grafit: Bravar je bio bolji..., ikada zapitali: kako je moguće da jedan, u suštini autoritarni vladar u svesti onih koji ga podržavaju ni tri decenecije nakon smrti i dalje nije značajnije izgubio na „svežini" i harizmi? 

Po Rastku Močniku, sve navedeno moguće je zbog činjenice po kojoj Tito jeste mnogo više od političkog fenomena; on je svakako masovno-psihološka pojava. Za tako nešto, po Močniku, nije bila dovoljna samo politika: potrebno je bilo još nešto - potrebna je bila umetnost. Umetnost Josipa Broza se zove TITO. U mnogo većoj meri nego što je to bio slučaj sa političkim i(li) ideološkim - Titov kult bio je vizuelni kult koji umnogome ima sasvim autentična ishodišta.

Pošto ovih dana u srpskim senzacionalizmu i inače sklonim tzv.medijima čitam različite gluposti, ako će nekome koristiti, kratak izveštaj/putopis iz drevne Hellade bio bi sledeći:

Oni koji se ovih dana spremaju da krenu u Gčku, ili su već uplatili aranžmane pa ne znaju šta da rade razloga za neku veliku paniku realno nemaju. Treba samo da ponesete novac - ne na karticama već u kešu (!), ili makar uglavnom u kešu.

Iako je zvaničan stav grčke vlade da turisti neće imati problema pri plaćanju karticama - u praksi to ipak nije svuda tako. Prevedeno: većina prihvata plaćanje karticom - ali ima i izuzetaka.

Da se razumemo, Šešelj nije uzrok - on je simptom i posledica moralno zapuštenog društva u kom su razni "Šešelji" kao takvi uopšte mogući. Ponekad čak i poželjni. Društva iz kog su amputirani solidarnost i stid, u kom se pristojnost tumači kao slabost, zločin isplati a bahatost smatra snalažljivošću i preporukom za institucionalno napredovanje.

Svako društvo koje nije u stanju da se razračuna i obračuna s vlastitim "Šešeljima" na kraju se, logično, i samo pretvori u rijaliti svinjac - u čijem se blatu zadovoljno valjaju njegovi "političari". Sasvim je logično da u tom svinjcu Šešelj najbolje pliva i da se u njemu oseća najprirodnije. Zato, još jednom, tema nije Šešelj - nego društvo koje ga je izrodilo, omogućilo i koje ga i danas toleriše, povlađujujući njegovoj pervertiranoj potrebi da nas iznova skandalizuje. Uostalom, šta bi preostalo od Šešeljevog jeftinog cirkusa da je on danas bio bojkotovan? Ili da ga je pred Hrtkovcima, umesto pedeset novinskih ekipa, recimo dočekalo najmanje pet hiljada iskrenih antifašista i antifašistkinja koji bi stali pred njegovu podnadulu mešinu i jasno mu poručili: Dalje nećeš moći!

Dragi prijatelji, dame i gospodo,

Uvaženi Gospodine Predsedniče Republike,

Slobodne građanke i građani Novog Sada,

Čovek je prestao da se plaši. Tako počinje svaka revolucija, kaže poljski pesnik.

Najpre je u ime svih nas godinama hrabar bio Saša Janković. Sa njim Rodoljub Šabić. Pa Lokalni front. Pa Udruženje potrošača u Nišu. Pa Ne davimo Beograd. Pa Podrži RTV… I tako redom. Svi ovi hrabri ljudi danas podržavaju Sašu Jankovića. Hrabrost je kao i strah, širi se poput virusa ─ zato je Aleksandar Vučić toliko nervozan poslednjih nedelja. Nervozan je i uplašen zato što vidi da ga se više ne plašimo!

Ne verujemo ti ─ i ne plašimo te se Aléksándre Vučiću!

Ništa ti ne verujemo i uopšte te se ne plašimo!

Ne verujemo ti zato što ne želiš da u državi koju bi da vodiš žive slobodni građani – a ne podanici i poslušnici!

Starenje slike, urušavanje mita i loše umetničke kopije...

Već odavno se povremeno čuju razna naklapanja o tome šta će biti u Jugoslaviji poslije mene. To je donekle i zbog toga što oni koji se time bave uopće ne razumiju naš društveni sistem... Mi, kao što znate, imamo kolektivno rukovodstvo... Prema tome ja mogu svakoga dana otići a da se ništa neće mijenjati.                                                                                                           Josip Broz Tito (1976)

Kao što je raskoš Titovog dvora bila u nesrazmeri s realnom snagom zemlje koju je vodio, okončanjem hladnog rata i nestankom bipolarno ustrojenog sveta i Titova politika sedenja na ogradi, koja je Jugoslaviji donosila velike i očigledne benefite, sve više je pokazivala elemente samourušavanja.

Pismo podrške pravu na javni stav akademika Vladimira Kostića

Akademik i profesor Vladimir Kostić, predsednik SANU, izneo je javno svoje viđenje kosovskog problema koji već više od veka opterećuje državu i društvo u Srbiji i izaziva brojne posledice na život građana celog Balkana. Umesto otvaranja demokratske debate o problemu Kosova i svim aspektima različitih rešenja koje stoje pred nama, deo institucija i javnosti pokušao je da ućutka akademika Kostića. Predsednik Republike Tomislav Nikolić, čak je doveo u pitanje i njegov položaj predsednika SANU koristeći pri tom teške reči. Premijer Aleksandar Vučić ocenio je da je „loše vreme za ovakve izjave".

Pitanje Kosova i njegove budućnosti, uključujući državno-pravni status, položaj srpske i drugih nacionalnih zajednica, status kulturno-istorijskih spomenika i brojna bolna pitanja vezana za blisku i ne tako blisku prošlost ljudi koji žive ili su živeli na Kosovu jesu važne teme za javnost u Srbiji i regionu i zahtevaju ozbiljnu i argumentovanu debatu. Ove teme deo su šire diskusije o suštinskim pitanjima razvoja Srbije koja traje već više od vek i po i jezgrovito je sažeta u dilemi formulisanoj od strane profesorke Olge Popović-Obradović: kolika ili kakva država?

Sindrom Diznijeve kokoške ili zašto društvo u Srbiji

još ne pristaje da postane demokratsko...

Č.J. je ugrožen zbog ideje koju zastupa, zbog toga što se razlikuje, zato što ne pristaje, što ne kohabitira, što ne pravi neprincipijelne koalicije, što drži do suštine... U Srbiji koju prekriva samrtnička ozbiljnost, kojom danas vlada, kako primećuje Basara, upravni odbor pogrebnog preduzeća, čiji ministri ne poštuju zakon, čija Vlada ne poštuje Ustav, građanin Č.J. usudio se da se razlikuje ─ i to je njegov najveći "zločin".