Muzej savremene umetnosti organizuje razgovor „Spomenička skulptura u Jugoslaviji i Srbiji: Od Tita do Vorhola“ koji će se održati u Salonu MSUB (Beograd, Pariska 14) u sredu, 18. januara u 18 časova.

U razgovoru učestvuju: dr Mariela Cvetić, vanredni profesor na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu; Nebojša Milenković, viši kustos Muzeja savremene umetnosti Vojvodine i Dragan Srdić Srka, vizuelni umetnik.
Razgovor će moderirati dr Zoran Erić, kustos Muzeja

O vladajućem obrascu (mišljenja) – ili kako izgleda (društveno poželjan) srpski intelektualac današnjice...

Mislim da bi danas narod koji zovu srpskim morao da shvati da je njegov jezik mali, i da je i on sam mali (ima nas oko šest miliona, a samo grad Meksiko ima 22 miliona). Izgleda idiotski da mi vodimo politiku kao da smo imperijalna sila koja samo što nije pokorila Evropu, umesto da naučimo kako da Evropi pokažemo svoje manastire, freske,... i budemo zaista ugostitelji, što se nekad ovde zvalo gostoljubivi. Ako to ne naučimo, jedino što će nas vezivati sa čovečanstvom biće samo smrt. Ovog puta naša, ali to nije stvar umetnosti. To je stvar bontona i građanske kulture. Ne udvarati se sopstvenom narodu, ako su njegovi snovi bolesni.
                              Vujica Rešin Tucić, Smrt je naša tradicija, 1999.

ODGOVORI NA PITANJA: TEZE ZA TEKST...

● Koje su (dominantne) ekonomske, političke, duhovne, moralne ili intelektualne ideje i obrasci kojima se rukovode institucije i(li) pojedinci koji trenutno vladaju ovom zemljom – odnosno oni koji bi to društvo trebali da menjaju? 

Kako reagovati na grubost i prostotu, na bahatost koju smo, bar u ovoj zemlji, tako dobro upoznali da na njen otužno-bljutavi ukus, ukoliko ste iole pristojni ne možete da reagujete drugačije nego mučninom. Naravno, našom mučninom ili pak pristojnošću ne rešava se ništa. Oni koji bi, da je pameti, odavno već morali da budu politički mrtvaci ─ poslednjih meseci i dana opet izlaze iz svojih sanduka i kidišu na poslednja utočišta ljudskog dostojanstva i zdravog razuma u ovoj nesrećnoj i poniženoj zemlji.

Ideološki vampiri nahranjeni (mito)manijom vlastite (nacionalne) veličine usudili su se da po drugi put spreče pokušaj promocije Peščanika. Ono što u tom kontekstu valja da se zapitamo jeste: dokle ćemo to više da dopuštamo i da trpimo?! Ima li granica mazohizmu (građanske) Srbije koja i dalje dopušta da njenu institucionalnu moralnu vertikalu predstavlja dobro uhodani trojac bez kormilara: Velimir Ilić ─ Dejan Mihajlov ─ Aleksandar Tijanić.

Otvoreno pismo gradonačelniku Novog Sada Igoru Pavličiću

O ODGOVORNOM DRUŠTVU


Poštovani gospodine Pavličiću,

poslednjih meseci u našem gradu, kao krucijalno i suštinski određujuće nametnuto je pitanje sudbine spomenika Jaši Tomiću – nažalost tome ste i sami značajno doprineli. Kažem nažalost zato što je u celoj stvari sa suštinskih i za grad bitnih tema priča skrenula u ravan dnevnog politikanstva, na momente grotesknog, u svakom slučaju za utemeljenje principa i izgradnju ili revitalizaciju narušenog vrednosnog sistema sasvim neučinkovitog. Prevashodno, propuštena je prilika da se javnost podseti na koji način je navedeni spomenik postavljen. Takođe, dopušteno je da u gradu koji ima toliko nerešenih problema spomenik postane politički dominantno pitanje.

Može li jedan Čovek sam da spasi svet? I šta bi bilo sa našim svetom kad takvi ljudi ne bi postojali?

Miroslav Mandić jedan je od najvećih umetnika našeg vremena zato što zna za onu definiciju Mukaržovskog o tome da umetnost nije zatvorena sfera i da ne postoji jasna granica koja bi umetnost odvajala od onoga što je izvan nje.

Mandić sakuplja tugu i nalazi je svuda. Ponajviše u sebi. On voli reči i prema njima ima posvećenički odnos. Obraduje se kada ozvuči i iz ćutanja izvuče neku lepu reč.

 Била једном...

Povodom deset godina pokreta Novi optimizam u Zrenjaninu 

Da li su mogući gradovi bez građana — i šta bi preostalo od identiteta gradova kad bi iz njih bio izuzet onaj nezaobilazni začin koji čine upravo ljudi koji celokupnim svojim (javnim) delovanjem doprinose mapiranju i markiranju upravo tih, identitetskih mesta.

Zato kada kažem Zrenjanin — ja prvo pomislim: Guta.

Pokriće za tako nešto svakako je u dvoipodecenijskom postojanju pozorišnog kluba Zeleno Zvono (osnovano 1991), odnosno desetogodišnjem radu pokreta Novi optimizam (2004) čiji je Branislav Grubački Guta osnivač i lider. Još tokom devedesetih Zeleno zvono postalo je diskusioni klub ali jedan od najprepoznatljivijih centara građanskih, antiratnih aktivnosti. 

 Slobodan Tišma, Bernardijeva  soba, Kulturni centar Novog  Sada, 
 Novi Sad, 2011.

Čovek je skromno biće, sklono preživljavanju.
Slobodan Tišma, Bernardijeva soba

U suton u srcu, čuješ neku nepoznatu muziku
U suton, u suton, tajne su deo nas dok klizimo uz obalu
Okean pun je reči, pun je mačeva
Okean je tih i tužan iza sutona...
Slobodan Tišma - La strada, Okean

Pišta Petrović je autsajder, marginalac, u svakom pogledu suvišan čovek iz čije vizure Slobodan Tišma (1946), ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade, sigurno, zrelo, promišljeno, malkice melanholično, pokadšto nostalgično progovara o sudbini umetnosti u svetu kojim gospodare: licemerje, zavist, politika...

ISPOVESTI ŽRTAVA MOBINGA 001

Gost autor: senka123

Pre otprilike tri/četiri godine, vreme brzo prolazi, radila sam na lokalnoj televiziji na poslu komjuterske podrška pri realizaciji programa. Kao početniku bio mi je dodeljen mentor ─ kolega koji je rado kao realizator. Bila sam primorana da brzo učim i to mi je polazilo za rukom, brzo sam savlađivala radne zadatke i bila veoma ponosna na sebe. Tada, mentor mi je stalno pričao da "nikom ne treba da verujem jer su svi, naše kolege, podli i skloni manipulaciji" i da je "on bog na televiziji i da treba samo njega da slušam". To mi je, naravno, smetalo, ali hajde, ima raznih ljudi…

Bilo je u redu sve dok nisam počela da se interesujem i za druge poslove: montaža, kamera, ton, realizacija. Mentor je tada počeo da se ponaša kao pomahnitao. Deo u kom je smeštena tehnika često je grmeo od njegove dreke upućene meni. Smetalo mu je APSOLUTNO sve: ako pijem kafu zašto to radim tako sporo, sve što ja govorim ili radim, ako sedim u realizaciji on bi baš tada “trebao nešto da završi na komjuteru” i grubo bi mi saopštavao da napustim prostoriju. Nisam preterano reagovala na njegove ispade ─ viđala sam ga dva do tri puta nedeljno, i još uvek sam osećala zahvalnost jer me je uveo u posao.