Ko je ustvari (bio) Tito? Šta je uzrok zbog kog se, makar kada je o istorijskim podacima i svedočenjima reč, pravi Josip Broz u tolikoj meri razlikuje od stvorene/kreirane predstave o njemu? Da li ste se dok ste čitali, ili, možda, pisali grafit: Bravar je bio bolji..., ikada zapitali: kako je moguće da jedan, u suštini autoritarni vladar u svesti onih koji ga podržavaju ni tri decenecije nakon smrti i dalje nije značajnije izgubio na „svežini" i harizmi? 

Po Rastku Močniku, sve navedeno moguće je zbog činjenice po kojoj Tito jeste mnogo više od političkog fenomena; on je svakako masovno-psihološka pojava. Za tako nešto, po Močniku, nije bila dovoljna samo politika: potrebno je bilo još nešto - potrebna je bila umetnost. Umetnost Josipa Broza se zove TITO. U mnogo većoj meri nego što je to bio slučaj sa političkim i(li) ideološkim - Titov kult bio je vizuelni kult koji umnogome ima sasvim autentična ishodišta.

“Svet je opasno mesto, ne zbog onih koji čine zlo, već zbog onih koji gledaju i ne
preduzimaju ništa” reči su Alberta Ajnštajna koje lako mogu da se primene na priču o krivičnom delu mobinga ─ tj. različitih oblika šikaniranja i zlostavljanja na radnom mestu. Kako je reč o problemu koji je u našoj javnosti (a, srećom, i pravosuđu) sve prisutniji ─ možda je baš priča o mobingu najbolji pokazatelj sporosti kojom naša zemlja prihvata pozitivne zakonodavne vrednosti onih društava koja pretenduju na to da se smatraju: civilizovanim, humanim i pravičnim. 

Po švedskom psihologu Hajncu Lejmanu koji je autor ovog pojma ─ ujedno i najzaslužniji za uvođenje istog u zakonodavstvo zemalja Evropske unije ─ mobing se prepoznavanje na sledeći način: "Pod pojmom mobinga podrazumeva se psihološki teror u poslovnom životu (na radnom mestu) i odnosi se na neprijateljsku i neetičku komunikaciju i maltretiranja, koja su usmerena na sistematičan način od jednog ili više pojedinaca, uglavnom prema pojedincu, koji je zbog mobinga stavljen u poziciju u kojoj je bespomoćan i u nemogućnosti da se odbrani".

pomalo nostalgičan update jednog starog teksta u četiri i po slike

Slika prva

U filmu Geto – tajni život grada, autora Ivana Markova [1] glavni junak-narator Goran Čavajda – Čavke kroz priču o ličnoj emotivnoj istoriji govori i o istoriji mučnih godina između 1991 i 1995. u kojima se ustoličavao duh provincije koja je, sasvim izvesno, uništila urbani Beograd:

Čavke je roker. O sebi govori kao o pripadniku jedne izgubljenje i potrošene generacije. Ima trideset i tri godine i oseća se prestar da nešto novo započne a premlad da se pomiri sa onim što se dešava. Luta gradom (Beogradom), u koji je pre nekoliko godina beskrajno verovao, posećuje mesta gde se još uvek svira prava muzika, lamentira nad potrošenom energijom i vremenom... Glasno se pita kako je moguće da pobede oni koji nisu bili ni pametniji, ni lepši, ni talentovaniji, pa čak (u početku) ni brojniji. Pri kraju filma Čavke odlazi na jedan koncert tzv, narodne muzike. U sportskoj hali, na čuvenom “Poselu ”, okupilo se desetak hiljada ljudi. Bez mimike, bez ikakvog gesta, Čavke stoji okružen čudnom mešavinom veoma mladih i sredovečnih ljudi, dok najstrašnija muzika pokreće tela lica i gomile. Dok nije došao među njih Čavke nije bio svestan brojnosti i energije ovog paralelnog sveta. Osećao je kako se grad u koji je verovao topi i nestaje... [2] 

A samo petnaestak godina ranije ─ septembra 1979. godine Beograd je dobio svoj prvi kafić Zlatni papagaj, kasnije i desetinu drugih. Period između 1979. i 1985.godine bio je vreme novog shvatanja, tačnije redefinisanja termina: Urbano, Umetnost i Grad.

Da niste oženjeni, da li biste oženili Tajlanđanku?
- Ne bih trepnuo! Čak šta više. To što ima malo kose oči i što je malo žuta, šta me briga!

Devojke s Dalekog istoka su mirne, lojalne, vredne i neguju kult rađanja... 

Verovali ili ne gorecitirane izjave umosačinjenija su novog državnog sekretara u Ministarstvu za rad i socijalna pitanja Vlade Republike Srbije. No, krenimo redom.

Nakon neuspelog projekta nasilnog ulaska na Kosovo lider stranke Pokret veterana Srbije i pripadnik “hrišćanske milicije“ Dobrovoljačke garde Cara Lazara, već drugi saziv poslanik u Skupšitini Srbije s liste SPS-a, od pre desetak dana, pazite sad, i Državni sekretar u Ministarstvu za rad i socijalna pitanja ─ Željko Vasiljević u intervjuima objavljenim u Kuriru i Pressu obznanio je svoj “novi projekat”.

Naime, ovaj više nego naočiti delija smislio je kako se izboriti s problemom bele kuge u Srbiji. Vlastan da razmišlja bez da je to od njega neko tražio ─ iako zna da to nikad ne ispadne na dobro ─ baja seo i smislio ni manje ni više nego projekat! Stupidnošću izrečenog čovek jednostavno ostavlja bez teksta ─ uz to, pored činjenice da me izvukao iz višemesečne blog-apstinencije naterao me je i da prvi put u životu citiram žuto đubre koje se kupuje na trafici ali nisu novine. Malo li je?! Naime, Vasiljevićev projekat podrazumeva dovođenje najmanje 100.000 žena iz Vijetnama, Kambodže, Laosa i Burme koje bi se udale za srpske neženje! No, da ne parafraziram evo kako bi, po drugu sekretaru, izgledalo ovo svodništvo na visokom državnom nivou:

Starenje slike, urušavanje mita i loše umetničke kopije...

Već odavno se povremeno čuju razna naklapanja o tome šta će biti u Jugoslaviji poslije mene. To je donekle i zbog toga što oni koji se time bave uopće ne razumiju naš društveni sistem... Mi, kao što znate, imamo kolektivno rukovodstvo... Prema tome ja mogu svakoga dana otići a da se ništa neće mijenjati.                                                                                                           Josip Broz Tito (1976)

Kao što je raskoš Titovog dvora bila u nesrazmeri s realnom snagom zemlje koju je vodio, okončanjem hladnog rata i nestankom bipolarno ustrojenog sveta i Titova politika sedenja na ogradi, koja je Jugoslaviji donosila velike i očigledne benefite, sve više je pokazivala elemente samourušavanja.

I 

Ne znam šta mislite vi – lično ne znam besmislenije zanimanje od onog politički analitičar. Naravno, kada kažem analitičar i kada kažem besmisleno – mislim, dakako na Đorđa Vukadinović – Antonića. 

Uprkos mom već izgrađenom stavu o gospon Đorđu i njegovom frfljanju i šuškanju -  sinoć me čovek iskreno iznenadio - znate sigurno onu dosadnu emisijiu na TV AVALA gde sede Đorđe i još dvojica i nešto mudro zbore. Elem, narečeni Đorđe, uz mnošto neodoljivih opaski tipa – Britanski narkomani koji dođu na EXIT da se napiju i ispovraćaju - i tsl. novosrpskopolitičkomislenih stvari,... otvori nam Đorđe dušu poverivši nam se i da nikada nije bio ni na EXITU ni u Guči, ni na Pepersima ni na Stonsima, (pretpostavljam nije ni na Ceci),... što ga, naravno, ne sprečava da o svemu ima svoj stav... Nije Đorđe nikada igrao ni fudbal – pa i o tome može uvek suvereno da priča.  

No, vratimo se temi, elem, narečeni junak Đorđe, govoreći o godišnjici hrvatske akcije Oluja izreče i to da u jednom delu naše inteligencije postoji kult hrvatskog predsednika Stipe Mesića (dobro, Đorđe kaže:Stipeta). Na insistiranje D.Žarkovića da kaže gde to i kod koga postoji Mesićev kult. Đorđe je uporno ponavljao sve u stilu: na desetine istaknutih intelektualaca. Da bi, na kraju, napokon otvorio dušu rekavši: Pa na blogu B92!

A sada pamet u glavu, i nema više nijednog osnova za pitanja tipa: da li ćemo uspeti da iskoristimo ovu šansu!

Ko će ako ne mi - i kada ako ne sad!?

Na izborima koji nam predstoje nije reč samo o izboru novog predsednika/ce - reč je i o izboru vrednosnog sistema, o izboru veka u kojem želimo da živimo!

Elem, znate, dođe svakome dan kad vam nije ni do čega. Ja danas raspizdio koleno tako da gotovo da ne mogu da hodam. Odmaram u krevetu uz svoju omiljenu igračku – vrtim TV kanale, poprilično bezvoljno, kad u jednom trenutku: eto ti i njega! 

Poznata frizura, poznati falsetić, poznati, blago zamućeni pogled, poznato sasvim jedinstveno vrskanje, naravno: jedan je Đorđe! Znam, nije mali broj onih koji će sada reći: jao, ne opet – šta si se navrz'o na tog Đorđa kao smrt na babu... i tako to... Elem, ja se navrz'o na Đorđa a Đorđe se ─ patriotski, a kako bi drugačije ─ navrz'o na BlogB92! 

Sindrom Diznijeve kokoške ili zašto društvo u Srbiji

još ne pristaje da postane demokratsko...

Č.J. je ugrožen zbog ideje koju zastupa, zbog toga što se razlikuje, zato što ne pristaje, što ne kohabitira, što ne pravi neprincipijelne koalicije, što drži do suštine... U Srbiji koju prekriva samrtnička ozbiljnost, kojom danas vlada, kako primećuje Basara, upravni odbor pogrebnog preduzeća, čiji ministri ne poštuju zakon, čija Vlada ne poštuje Ustav, građanin Č.J. usudio se da se razlikuje ─ i to je njegov najveći "zločin".

Gospodine predsedniče Tadiću,

U trenucima kada se ─ suočena sa jednim od svojih najvećih istorijskih poniženja i poraza ─ Srbija današnjice okreće onim vrednostima za koja smo verovali da pripadaju našoj nedavnoj mračnoj prošlosti, u ime onih građana ove zemlje koji, uprkos svemu, još uvek veruju u demokratske tekovine i mesto naše zemlje među civilizovanim, razvijenim, demokratskim društvima današnjice, obraćam Vam se sa zahtevom da se ─ koristeći vaš nedavno stečen predsednički legitimitet i njemu pripadajuća ovlašćenja ─ oglasite i uzmete u zaštitu sve one ljude koji su poslednjih dana “predmeti“ poziva na linč ili pak izloženi najbrutalnijem fizičkom nasilju.

Pre svega mislim na pripadnice i pripadnike pojedinih nevladinih organizacija kao što su Helsinški odbor za ljudska prava, Yucom i Fond za humanitarno pravo, predstavništva stranih firmi, novinare, baš kao i na predsednika odnosno članice i članove (aktiviste i funkcionere) Liberalno demokratske partije!

Masovna politička histerija i zaslepljenost onih koji poslednjih dana ─ manje/više otvoreno podržani od pojedinih (parlamentarnih) stranaka ─ divljaju ulicama Srbije nikako ne može biti izgovor za ćutanje njenog novoizabranog predsednika. Situacija u kojoj se Srbija danas nalazi ne sme da bude iskorišćena za ukidanje slobodnog mišljenja, ili čak fizičku likvidaciju svake (političke) alternative ─ i to je činjenica na koju ste, kao predsednik Srbije, jednostavno bili dužni da reagujete! U suprotnom, ukoliko se ovo ludilo na ulicama i trgovima Srbije ne zaustavi, gubitak Kosova i Metohije mogao bi biti praćen i trajnim gubitkom čak i elementarne evropske i demokratske perspektive ovog društva, baš kao i povratak na političku scenu one Srbije koju ste ─ upravo zahvaljujući glasovima onih građanki i građana Srbije koji su danas tako stravično progonjeni ─ pobedili na nedavno završenim izborima.