Vizuelni eksperimenti, 1960 – 2012. 

(psihodelija, konceptuala, procesualni radovi, eksperimentalni film, itd)

Autori i kustosi izložbe: Stevan Vuković i Nebojša Milenković

Otvaranje: četvrtak, 6.decembar u 19 h

Izložbu otvara: Lazar Stojanović, filmski reditelj

Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad

Slobodan Šijan: Moraću da skrenem!

Vizuelni eksperimenti, 1960 – 2012. 

    Toliko ljudi je bilo iznenađeno mojom odlukom da posle likovne akademije odem    na filmsku, a to je samo posledica činjenice da se kod nas suviše glorifikuju ti pozivi na Akademijama. Ta promena je, kad su umetnički pozivi u pitanju jedan normalan proces i nigde se ne podrazumeva da ćeš se baviti onim što si studirao. Studiranje neke umetničke akademije ja shvatam, da tako kažem, uvođenjem u kulturu.              Slobodan Šijan

Mala čitanka vojvođanskog konceptualizma

Savremena galerija Subotica, ponedeljak, 18.jul 2016, 19 časova
- u okviru programa 23.Festivala evropskog filma Palić 2016 -

Autor i kustos: 

Nebojša Milenković

Umetnici/izlagači: 
Slavko Matković • Bálint Szombathy • Božidar Mandić • Slobodan Tišma • Čeda Drča • Katalin Ladik • Atila Csernik • László Kerekes •  László Salma • Vujica Rešin Tucić  •  Novosadska gradska komuna •  Ante Vukov • Zoltán Magyar • József Markulik

Ja ne stvaram umetnost – Ja razumem.

 Slavko Matković

 Kraj šezdesetih i početak sedamdesetih godina XX veka period je u kom je naša civilizacija, a do danas se to nažalost nije ponovilo, dobila neslućeni elan i zanos u čijem fokusu je bila namera redefinisanja samih termina umetnosti, kulture i društva – odnosno njihovih međusobnih odnosa. Posrnuli svet, nakon brojnih kriza – od hladnoratovskih političkih, pa do ekonomskih – šezdesetosmaškim pobunama, i iz njih proizašlom klimom velikog odbijanja, uspeo je, makar na trenutak, da povrati i redefiniše izgubljeni smisao. 

Čitajući Čehova, Kamenskom je u oko uletela muva.
Pošto danima nije uspevao da je iščačka odatle,
kad mu je već svega bilo dosta, stane ti Kamenski
pred ogledalo, duboko se skoncentriše
i jednim odlučnim „Boc!" nabode muvu
i čačkalicom je izvadi iz oka.

Posle su ga čak i zvali da o tome

govori na radiju.

Tito je bio mag upotrebe moći slike, Đinđić je uspostavio imidž nasmejanog srpskog političara, Putinov marketing zasnovan je na slici o superheroju, dok će Obama biti upamćen kao neko ko je izneverio stvorenu/kreiranu sliku o Čoveku nade, ocenjuje Nebojša Milenković, istoričar umetnosti, govoreći o značaju vizuelnog marketinga

Vizuelni marketing državnika

Integralna verzija intervjua koji je za jučerašnji Kulturni dodatak Politike sa mnom vodila novinarka Gordana Popović

 Pogledajte fotografije mladog severnokorejskog vođe i samo na osnovu toga, bez ijedne druge informacije o njemu, lako ćete uočiti prirodu njegove vladavine, kaže Nebojša Milenković (1971), istoričar umetnosti i viši kustos u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, potkrepljujući ovim rečima svoju tezu da slika koju državnik o sebi šalje uvek ima dublja, suštinska značenja. Milenković se već dosta dugo, kroz svoju kustosku ali i nešto širu društveno aktivističku praksu (bloger i aktivista) bavi ideološkim modelima i vizuelnim prezentacijama državnika i političara, i tvrdi da predstave koje ovi šalju o sebi nikada nisu nevine. Reč je o prvorazrednom materijalu, kako za psihologe i psihoanalitičare, tako i za sve koji se bave vizuelnom pismenošću i studijama kulture. Te slike svedoče o političkoj i ličnoj kulturi ili pomanjkanju iste, tvrdi on, a takođe puno govore i o demokratskim potencijalima zemalja na čijem su čelu ti vladari, o tome kakve su one trenutno ili kakve bi u skorijoj budućnosti mogle da postanu.

 - Tito je odlično shvatio moć slike, pa je njegov kult, mnogo pre ideološkog ili političkog, ustanovljen kao vizuelni kult – kaže naš sagovornik.

Na promociji će govoriti: Nebojša Milenković (autor), Teofil Pančić, Ljiljana Jokić Kaspar, Slobodan Tišma, Tatjana Tucić, Vladimir Vasiljev (direktor biblioteke „Žarko Zrenjanin") i Branislav Grubački Guta. Moderator večeri: Jovan Gvero.

Novi Nebojša Milenković u emisiji Press Presek na novosadskoj televiziji Kanal 9

Autorka emisije: Mirjana Vladisavljev

O statičnim i dinamičnim društvima, kulturi dogmi i kulturi sumnje, o izložbi Hersta i MSUV kao najrigidnijoj kulturnoj instituciji u zemlji, o kritičkoj i prigodničarskoj kulturi i tome zašto kultura nije u fokusu ovdašnje politike, novoj srpskoj spomeničkoj kulturi i spomeniku azerbejdžanskom diktatoru Alijevu u Tašmajdanskom parku kao najvećem udaru na srpsko nacionalno dostojanstvo, o nepostojanju dijaloga, partijskim kadrovima, mobingu, nepotizmu i korupciji u ovdašnjim institucijama kulture, bojkotu Kulturnog centra Novog Sada, prijemu Kosova u UNESC-o, Ivanu Tasovcu kao ministru kulture, stanju na nezavisnoj kulturnoj sceni, stepeništu ispred Srpskog narodnog pozorišta i Novom Sadu kao kandidatu za kulturnu prestonicu Evrope, odgovornosti ljudi koji rade u institucijama kulture za stanje u kom se naša kultura danas nalazi... Tome zašto je za artikulisanje interesa društva neophodno postojanje (političkih) alternativa...

Evo, večne dileme, kako našeg bloga tako, plašim se, i društva u celini. Šta raditi, kako reagovati ─ i da li uopšte reagovati ─ kada se, bez svoje volje, nađete na meti žutog đubreta koje su prodaje zajedno sa ostalim novinama (videti naslov teksta)[1].  

Naravno da tabloida ima svuda, i da je đubre uvek i svuda đubre. Pa tako i kod nas. Tu, dakle, složićemo se, nismo

Pod jedan:  zato što svaka zabrana sa sobom povlači i svoje nusprodukte – u ovom slučaju to bi bila besplatna reklama.

Pod dva: zato što zabranom koncerta otvara prostor za nešto što inicijatori peticije verovatno ne žele – a to je davanje prihvatljivog izgovora za zabrane drugih manifestacija. Nama kud-i-kamo prihvatljivijih.

Pod tri: zato što ne verujem u instituciju zabrane kao takvu.

- O romanu Bonavia Dragana Velikića -

Nema te prepreke koja može zaustaviti približavanje dva bića koja su se prepoznala.

Kada odeš, s tobom odlazi sve. Raspored slika u stanu, navike, stvari i predmeti, čitava jedna spomen-soba se rasformira
Dragan Velikić, Bonavia (Laguna, Beograd, 2012)

Među srpskim, a rekao bih i ex-jugoslovenskim književnicima današnjice na prste jedne ruke mogli bi se nabrojati autori čije se nove knjige iščekuju sa onom vrstom čitalačke i intelektualne pažnje i radoznalosti koja, recimo, može da se opiše kao karakteristična za velike i ozbiljne literarne i kulturne scene. Uostalom, šta je to što jednu književnost čini značajnom ako ne upravo taj osećaj poverenja probuđen kod čitaoca koji je (napokon) pronašao vlastitog pisca. Naravno, sa druge strane treba da stoji pisac koji to i takvo poverenje ničim ne izneverava. Jedan od takvih pisaca sa naših prostora svakako je Dragan Velikić - otuda je i njegov poslednje objavljeni roman Bonavia (Stubovi kulture, Beograd, 2012 / drugo izdanje: Laguna, Beograd, 2012) izazvao očekivanu pažnju u regionu. Velikić je nedavno dobio i uglednu Nagradu grada Budimpešte za uverljivost slike mađarske prestonice u njegovoj prozi - između ostalih, i u Bonaviji.

Ovdašnje partijske spahije ničega se, čini se, ne plaše koliko zaziru od ljudi sa znanjem, obrazovanjem i integritetom. Lideri stranaka postali su njihovi vlasnici ― orijentalni despoti i suvereni čije se unutarpartijske aktivnosti svode na to da se u vlastitoj stranci unapred unište svaka alternativa, opozicija ili drugačije mišljenje.

Društvo bez alternative je društvo bez perspektive

Nepostojanje alternativnih vizija, koncepata i strategija, situacija je koju odgovorna vlast sebi i društvu koje vodi ne sme da dopusti. Društvo bez alternative brzo i lako postaje društvo bez perspektive