Jedna subotička lepotica

Kao što različite životne teškoće ostave tragove na ljudskim ― tako i vreme svoje belege ostavlja na licima gradova. Moja unutrašnja stanja i spoljašnja beda ovog otužno zapuštenog grada u potpunom su saglasju. Dok gledam polurazrušene, raskopane ulice, prepune opušaka i mrlja od žvaka koje mesecima niko ne čisti, ne mogu da ne razmišljam o smrti.Svuda naokolo toliko je smeća da čoveka s imalo ukusa ne može da ne bude sramota kada prolazi.Te bolne kraste na licu grada liče mi na ispljuvke vlastite krvi. Ludilo je zavladalo svuda oko nas ―a pošto sve na svetu, pa i ludilo, voli da ima svoju adresu,pitanje je kada će potražiti utočište i početi da se useljava i u nas. Iznutra. Rašireno svuda i ono se samoobesmišljava, pošto i ludilo ne može da postoji ako naspram sebe kao antipod nema večitog suparnika ― normalnost.

Rastužuje me propadanje grada. Ipak, opšta zarozanost danas me ispunila neočekivanom usićenošću. Shvatio sam, naime, da se Grad prljavštinom i zapuštenošću na sebi primeren način opire zlu koje trenutno gospodari njime. Stvar je lako shvatljiva: ne pristajući na ruženje svog dostojanstva ―Grad je počeo da se samourušava. Dokaz sam neočekivano pronašao jutros. Valja me zamolila da pre posla jednoj njenoj daljoj rođaki odnesem nekakav lek. Tetka Eržika je divna žena. Učiteljica u penziji koja samoću prekraćuje čitanjem i vezenjem goblena. Pri tom poseduje sjajnu predratnu biblioteku, što je razlog više zbog kog sam voleo da je posećujem. No, otkad su u jednu od najlepših građevina koje Subotica ima nasilno useljena sedišta stranaka vladajuće koalicije ― prestao sam da dolazim. Kuća se nalazi tačno preko puta tetka Eržikine, i u njoj je ranije bilo sedište moćne trgovinske firme Jugokomerc, koja je nedavno, kao i država čije ime nosi, otišla pod stečaj. Kao u vremenu posle Drugog svetskog rata, kada su takve stvari bile svakodnevica, zbog nagomilanih dugovanja kuća je proglašena državnom svojinom. Otada, doduše sve ređe, tetka Eržiku posećuje samo Valja. Moj izbor bio je da tuda više ne prolazim. Kontakt smo održavali zahvaljujući knjigama koje smo i dalje redovno razmenjivali. Valju smo u šali prozvali našim ilegalcem ―pošto smo među stranice znali da ubacujemo ceduljice na kojima smo zapisivali mišljenja o pročitnom, odnosno kratke preporuke zašto neku knjigu treba pročitati. Ipak, ovaj put, ni sam ne znam zašto, otišao sam ja. Čak sam se, ako se dobro sećam, sam ponudio. I dobro je da jesam.

Susret je, očekivano, bio prepun emocija. Nakon popijene kafe i razgovora na temu sudbine knjiga i književnosti, u kom je na momente bilo i suza, izlazeći kroz veliku drvenu kapiju optočenu izrezbarenim pticama i stilizovanim drvećem, sa zarđalim baroknim zvekirom koji se odavno više ne koristi ― našao sam se oči u oči sa subotičkom lepoticom koju sam tako puno voleo. Zgradu je u vreme procvata građanske arhitekture, na samom ulazu u ovaj vek i na ponos njenih vlasnika projektovao Titus Mačković,jedan od poznatijih subotičkih arhitekata, i važila je za lepše primere secesije u stambenoj arhitekturi čitavoga carstva. Odlazeći od tetka Eržike, ugledavši Mačkovićevo zdanje, shvatio sam da se ispred mene ― umesto očekivane graditeljske i dekorativne raskoši ― nalazilo sivo, bezbojno zdanje, potpuno oljuspanih fasada. Ukrasinačinjeni od slavne Žolnai keramike bili su prekriveni čudnom, prljavozelenom prašinom ― na prvi pogled najsličnijoj strašnim ispljuvcima kakve za sobom ostavljaju tuberhulozni bolesnici. Posebne akcente davali su prozori građevine koji su čitavim površinama iznutra oblepljeni izbornim plakatima s kojih su se kezili kreatori haosa. Dvojica mračnih gospodara ludila ― nadmeni Doktor Džekil i zadrigli Mister Hajd cerili su se s prozora građevine, dok su se nad njima vijorile zastave. Crvena s belo–plavom ružom u sredini i crna s mrtvačkom lobanjom i prekršenim kostima ispod nje. Ipak, umesto pretpostavljene zgroženosti, zatečeni prizor ispunio me neslućenom radošću. Nasmejao sam se i produžio dalje. Lepo je što se beda više ne pretvara, što nas ne zavodi mimikrijskim pojavnim oblicima. Lepo je saznanje da unutrašnji Grad nalazi način da se odbrani. Prihvatajući trenutni izgled, Mačkovićeva građevina strpljivo čeka neko normalnije vreme u kom će opet zasijati prepoznatljivim sjajem.

 *  *  *

Gradovi uvek nestaju polako. Gotovo neprimetno. Prvo počnu da se krune fasade, zatim trotoari ― kasnije na red dolaze ljudske duše, koje uglavnom smatraju da ih se oljuspane fasade i izrondani trotoari uopšte ne tiču. Nestanak jednog lampiona koji nam je drag, ili klupe na putu kojim stalno prolazimo, u istoriji grada posledično je identičan nestancima čitavih naselja u povestima nekih naroda ili država. Zato ne postoji časnije zanimanje od zanimanja branilaca gradova. Ipak, možda jasnije nego po rošavim licima građevina, beda društva ogleda se na licima ljudi. Ovde se više niko ne smeje. Na licima ljudi s priličnom sigurnošću raspoznajem kako žive, čega se plaše i o čemu sanjaju ― kao što to zaključujem i iz knjiga koje pozajmljuju.

Iz rukopisa romana: 

Nešto što strašno podseća na život (Kratka istorija letenja u Subotici)