RADOMIR

Radomir je patriota. Radomir najbolje zna. Radomir odlazi? Radomir traži podršku od naroda. Radomir ostaje? Narod ne da Radomira. Radomir ima najveću platu u Srbiji. Radomir je na Zlatiboru. Ne „cimajte“ Radomira. Radomir zarađuje kao 154 radnika. Radomiru se sve smučilo. Radomir je srce Srbije. Radomir zna koliko vredi Radomir. Radomir podržao Radomira, Protiv Radomira su kvislinzi...

 Već ovi uzgred pobrojani fragmenti iz latinoameričke sapunice o Radomiru koja poslednjih meseci puni stupce ovdašnje štampe čineći da vaskoliko srpstvo nema ni preče ni veće brige od praćenja i živog učestvovanja u Fami o Radomiru. Tek, odgovor na pitanje Šta će biti s Radomirom postalo je pitanje od prvorazrednog nacionalnog značaja. Umesto ozbiljnih analiza rezultata postignutih na Svetskom prvenstvu, baš kao i spore, haotične, neorganizovane i demotivisane igre reprezentacije koja nije bila ni nalik timu iz kvalifikacija ― priča je prebačena na teren: Radomirovog patriotizma, Radomirovog morala, Radomirove plate, Radomirovog Radomira…

 Istine radi, podsetimo: pre Radomira reprezentacija Srbije bila je izgubljen slučaj ― na Evropskom prvenstvu u Austriji i Švajcarskoj 2008. nismo učestvovali, tim je bio bez rezultata, bez motivacije, s utakmicama za koje se više nisu interesovali ni publika ni sponzori... Samo godinu dana kasnije Radomir je vratio veru. Radomir je postao ime za promene. Radomir je napravio tim, atmosferu, rezultat, kvalifikovao tim na SP... Zasluge gospodina selektora dakle, bile su nesumnjive ― uostalom, 2009. upravo Radomir proglašen je ličnošću godine, miljenik je nacije, medija, čak i onih petparačkih... 

Tako je govorio Radomir 

 Sjajan u marketingu, uvek pripravan da podigne tri prsta, Radomir je Srbiji govorio ono što je ona želela da čuje. Nacionalnoj mitomaniji (može i fudbalomaniji) ponudio je ono što joj je, očigledno, bilo potrebno ― tek Radomir je postao onaj patriotski začin koji je nedostajao, onaj živi melem na kosovsku i ostale rane... Radomir jenaprosto Kasandra koja se iznenada pojavljuje i rešava sve... 

Pored fudbalskih, Radomir se pokazao kao maher i u odbrani nacionalnih interesa ― podsetimo, pred kvalifikacionu utakmicu sa Litvanijom gospodin selektor  izjavljivao je kako njegov tim ima i jake političke motive za pobedu pošto su tih dana Crna Gora i Makedonija priznale Kosovo. Govorio je kako naš narod problem da preživi mesec pred njim, ali da niko ne može da mu oduzme ponos koji ima,  poručivao kako je Srbin ponosan čovek i kako u skladu s tim i njegov tim mora da se ponaša na terenu... Tek ovakvim izjavama (uz postignute rezultate koji nisu bili sporni) Radomir je podizao patriotski moral nacije presudno utičući na blago šizofrenu klimu u kojoj su, po ko zna koji put Srbi, patriotski dakako, maštali o tituli prvaka sveta... Da li je jeftina nacionalistička demagogija s kojom su orlovi ispraćeni u Južnu Afriku doprinela rasulu u Antićevom timu ostaje za razmišljanje, tek na SP crveni orlovi, izuzimajući svetli momenat pobede nad Nemačkom, prizemljeni su na način o kojem iz pristojnosti ovde ipak ne bih.

Svaki Srbin je Radomir

 Euforiju fudbalskog očajanja nakon završetka SP smirio je a ko bi drugi nego opet Radomir. Poručivao je kako nismo imali dovoljno sportske sreće, kako smo bili u grupi gde su sve reprezentacije igrale fudbal, kako nismo doživeli neuspeh, kako smo iz svega izašli još jači, i sve u tom stilu. Tek više nego uočljivo bilo je to da nimalo lišen arogancije gospodin selektor, ilIti narečeni Radomir, koji o sebi uobičava da govori u trećem licu, neuspeh jednostavno ne želi da prizna niti da ga vidi.

 S već prepoznatljivom arogancijom koja bi valjda trebala da bude proizvod rezultata ― Radomir nam je poručivao kako i dalje veruje u svoj tim, kako je Radomir patriota, te da ga kvislinzi (koje je narod, jelte, prepoznao) neće poljuljati: Insistiraćemo na familijarnom odnosu u reprezentaciji uprkos delovanju ovih, slobodno mogu reći domaćih kvislinga, jer ja pripadam starijoj generaciji i dobro znam šta su kvislingi.

 Kako princip nedostatka lične odgovornosti na ovim prostorima i inače nije uobičajen o Radomirovim rezultatima progovorili su drugi ― pa čak i oni koji bi se u najmanju ruku morali držati maksime da je pametnije ćutati poput predsednika saveza Tomislava Karadžića.

 Tek bilo jejasno da od Radomira samokritiku ne treba očekivati.Radomir nizašta nije odgovoran. Radomir nikada nije kriv ― krivi su, naravno, sudije, međunarodna zajednica oličena u UEFI koja nepravedno i ničim izazvano kažnjava Radomira, etc, etc...

 Među izjavama kvislinga kao simptomatične ovom prilikom citiraću one Nenada Bjekovića (koja, jelte, može biti i plod čiste ljubomore, jer, ruku na srce svako bi makar malo da i on bude Radomir) i gradonačelnika Inđije i čelnog čoveka novog prvoligaša iz ovog grada Gorana Ješića:

― Na Mundijalu smo bili najsporija i najnespremnija reprezentacija. Šta je uzrok? To što su nestručno vođeni igrači koji igraju za najbolje evropske klubove. Selektor je još u Južnoj Africi morao da podnese ostavku zbog lošeg rezultata! Imali smo grupu kao da smo je sami odredili, a ispali smo. Antić je mesecima pričao šarene laže, a sada crveni srpski narod. 

Kvisling Ješić za Radomira je imao čak i konstruktivne savete :

― Antić na konferenciji za novinare, pred celom srpskom javnošću nije rekao ono za šta je plaćen: zašto su izgubili utakmice koje smo morali da dobijemo, protiv Gane i Australije. On je umesto toga pričao o nacionalnom ponosu.

Ako hoće da priča o tome, neka se učlani u Srpsku naprednu stranku pa neka tamo vodi politiku. Neosporno je da ima autoritet i veliku karijeru, neosporno je da je izborio plasman na Mundijal, ali je činjenica da je tamo doživeo debakl. Kao i u biznisu, o odgovornosti za neuspeh mora da se raspravlja.

Sezona lova na Radomira

 Najmučnije u čitavoj situaciji bilo je, naravno, licitiranje oko Radomirove plate. Kažem najmučnije pošto je isto inicirao upravo onaj koji je sa Radomirom potpisao Ugovor koji do danas ostaje najčuvanija nacionalna tajna. Tek u javnost su procurile (zasad nedemantovane) informacije da je gospodin selektor, iliti jednostavno Radomir sve do nedavno za svoj rad bio plaćen ni manje ni više nego 126.000 evra mesečno odnosno oko 1,5 miliona evra godišnje! Nakon više nego mučnih medijskih natezanja Radomirova plata smanjena je na 50.000 evra s tim da mu se ono što bude štetovao nadoknadi ukoliko reprezentaciju plasira na Evropsko prvenstvo ―

Radomir okom ststistike

 Kako već, dakle, na ovim prostorima i inače biva sve velike priče o patriotizmu na kraju zapnu ili završe kod para. Dodatno, na novouspostavljeni fudbalsko-patriotski zanos senku bacaju i podaci iz Poreske uprave Srbije po kojima je u 2009.godini najveći prijavljeni prihod iznosio 81,6 miliona dinara. Kako se u Radomirovom slučaju očito radi o mnogo većoj sumi ― javnost bi, verujem, mogao zanimati i podatak o tome u kojoj to zemlji patriota Radomir plaća porez na svoja pojednako patriotska primanja?

 Da se razumemo, Radomir za vlastitu platu nije odgovoran. Takođe, zaslužuje i podršku za to što o navedenoj temi ne želi da priča. Uostalom tema Radomirove plate i nije tema kojom bi trebalo da se bavi Radomir. Na pitanja o Radomirovom Ugovoru i Radomirovoj plati svakako bi morao da odgovori neko drugi. Recimo predsednik FS Tomislav Karadžić koji je famozni Ugovor s Radomirom i potpisao.

 Takođe, javnost bi, moguće, kad smo već saznali Radomirovu, svakako trebao zanimati i iznos plate predsednika saveza Karadžića ― baš kao i to da li se navedeni novac isplaćuje iz budžeta ili iz sredstava Saveza?

Podsećanja radi, reč je o istom onom savezu čiji se prethodni predsednik Zvezdan Terzić upravo zbog finansijskih malverzacija nalazi u bekstvu ― uzgred, koliko vidimo niko se baš nešto i ne pretrže od njegovog traženja?!

 Fama o Radomiru, skupa sa svojim otužno-patetičnim finansijskim krajem može se završiti na dva načina. Jedan je onaj koji svekolikom srpstvu predlaže, ko bi drugi do upravo Radomir a koji se svodi otprilike na Što je bilo, bilo je. Radomir, naime,smatra da u susret predstojećim patriotskim izazovima igrači, stručni štab, rukovodstvo Fudbalskog saveza, kao i kompletna javnost treba da zaborave sve događaje.

 Drugi manje verovatan ali teoretski moguć ishod bio bi taj da oni koji su Radomira doveli lepo javnosti učine dostupnim Radomirov Ugovor i na taj način sami odgovore na pitanja koja su u poslednja dva meseca sami inicirali.

 Ukoliko bi Radomir pristao na to da svoja patetična teoretisanja o patriotizmu recimo zameni surovim i nešto manje popularnim realizmom ― ostanak Radomira na mestu selektora verovatno i nije tako loše rešenje (čist benefit Radomirove plate je i odlazak iz FS dokazanog borca za anti-gej prava Savić Dušana).

 Stavljanje na dnevni red odgovornosti predsednika saveza Karadžića tema je koju bi Radomirovom platom uznemirena i prilično ponižena srpska javnost svakako oberučke pozdravila. Posebno u trenutku kada se selektor kud-i-kamo uspešnije i trofejnije vaterpolo reprezentacije zlopati da svoj tim odvede na prvenstvo u Zagrebu.

  Dodatno ― umesto što se bavi peglanjem svinjarija patriotski zanešenih atinskih košarkaških boksera (ne, nije reč o Miladinu Kovačeviću, naravno) ministarska sporta mogla bi eventualno razmisliti o otvaranju diskusije na temu pravilnije raspodele novca u srpskom sportu.

Kriterijum, za početak, recimo mogu da budu postignuti rezultati. Može i iskazani patriotizmu, zašto da ne, pošto u sportu takve stvari mogu biti rezultatski samerive.

 Do tada: Srce na teren, naravno!