Život

Veštica u dedinoj ulici

Jelica Greganović RSS / 05.05.2020. u 12:50

 

ZtP9fe5FWlXLN5PNbFvC2756GG6sKxR0qnkBAETrvKKSGwMxqyyXcRfIBHBlYtthqGoFGlMdtNSqWI5NQM2ldh62tI8XK1vhvq5-RvHBJMVG1mljmzpbjU5FFrmbVksiVUQ

 

Bio je početak avgusta, nepristojno vrućeg i sparnog. Moj stric Dobrivoje, od milja zvani Pile, i ja smo stajali uz seosku ulicu, zapravo drum, jer u selu niko nikad nije ni pomislio da tu ima ulica. Selo ima drumove, puteve i sokake.Taj drum je pored nas prolazio, vodeći od samog repa sela, dole pored pruge, pa uzbrdo, rubeći imanje Milenkovića, odlazeći dalje prema dolini, centru sela, prema školi, crkvi, biblioteci i prodavnici zvanoj filijala. Pile i ja smo ćutali, pogledi su nam se drhteći topili u jari, duž jendeka su venule kamilice, toplo mirišući na tek skuvani čaj. Čekali smo da se ostatak porodice vrati sa groblja, sa pomena. Pola godine smo davali Mom Ocu. Posle toga nema šta mnogo da se priča. Čika Pile je palcem gurnuo kačket ka potiljku, nadlanicom obrisao čelo i rekao:

-       Eto.

U toj reči se gurala ljudska minljivost, prolaznost vremena, uticaj klimatskih promena na badnjevačku klimu, nevera da nekoga tek tako više nema, sećanje na vreme kada sam mu sezala do kolena.

Ja sam mu odgovorila:

-       Čija je ovo njiva?

-       Koja?

-       Ova preko puta, što silazi ka Lepenici.

-       Jednog od Babića. Što?

-       Bi li je prodao?

-       Kome?

-       Meni.

-       Šta će tebi Babićeva njiva?

-       Da imam parčence zemlje ovde.

Iskreno, spopala me je neopisiva čežnja za mrvom geografije gde sam rasla, gde su živele porodična sećanja, gde sam u tom trenutku stajala sa mirisom tamjana u nosu. Stric me je pogledao zaprepašćeno:

-       Šta ćeš ti u tudje?

-       Kako tudje?

-       To nije naše, to je od Babića, šta ćeš ti tamo?

-       Kad kupim, biće naše.

-       Imaš ti svoju zemlju, nećeš valjda pored nas živih u Babiće.

Koliko odmah, podsetio me je da mi je lično njegov otac, deda Mihajlo, u porodici poznatiji kao Mijajlo, testamentom ostavio komadić milenkovićskog imanja, da sam ja bila maloletna, da ga moj otac  nikada nije na sebe upisao, zato je to sada u stričevom posedu, i da sutra sabajle nas dvoje idemo u Batočinu, gde će mi on prepisati i vratiti moju zemlju. Tako je i bilo, sutradan sam došla u posed starog voćnjaka, usred teritorije koju je Žmu kasnije nazvao “Rezervatom Milenkovića”. Naravno da me je istog trena spopala želja da tu zabodem najmanju, makar i kobajagi kuću, da sednem pred nju i vršim emotivnu fotosintezu. Taman sam počela da merkam gde bih mogla da je zabodem, kad je iz Kragujevca stigao moj drug,

 Cole Kovačević i odmah se zaprepastio mojom nesposobnošću investicijskog planiranja:

-       Šta će ti kuća u Badnjevcu, bogu iza nogu? Eno ti praznih kuća u Šumaricama, a podno Rudnika se cela imanja prodaju, za male pare da kupiš i kuću i štalu i ambar i bunar i potok i parče šume, lepota jedna, budzašto.

Ja sam se zabrinula, ipak me je vuklo da tu u Badnjevcu nešto svoje imam, zbog čega sam popodne otišla na konsultacije kod mog novog, prvog komšije, čika Pileta. Objasnila sam mu sve o jeftinoći, Šumaricama, bunarima, podno Rudnicima… Pile me je saslušao i namršteno pitao konstatujući:

-       Kakve Šumarice i Rudnik, tamo ti niko nije sahranjen.

Moram da priznam da me je nekropolsko uslovljavanje zidanja kuće do te mere ošamutilo, da nisam ni probala da se raspravljam.

Od tada je prošlo više od decenije, za koje vreme sam dolazila u Badnjevac, kod braće, stričeva, tetaka, sestara, i istrajnošću irskog patuljka skupljala paru po paru za kuću u samom uglu mog voćnjaka. Nezgodacija je bila u tome što su brojna mi deca studirala, a studenti su u prirodi poznati kao vrsta koja jede novac. Kad su dostudirali i postali svoji ljudi, uprkos mom odahnjivanju, nastavili su da me vuku za šta stignu i šište poverljivo:

-       Mama, mamama, mamaaa…

To mamanje je značilo da bih tužnogledajućim samostalnim osobama mogla da dam neku od onih štedjenih para. Ostvarivanje sna o kući na dedovini nikako nije htelo da se makne sa horizonta. Sve do godine koja nije uopšte izgledala kao godina pre bilo čega posebnog ili prekretnog. Te godine sam se prebrojala i zaključila da bih mogla da se upustim u ispunjavanje želje mi. Žmu je očajnički pokušavao da mi objasni da je to mnogo lepo što gajim emocije prema pomenutom krpčetu šumadijske teritorije, ali to još uvek ne znači da na svaku voljenu zemlju treba posaditi kuću, može ta ljubav da živi i bez stambenog objekta. Medjutim, ja sam napasnošću i istrajnošću zunzare navaljivala, navevši kao glavni argument i to da nikad čovek ne zna šta može da se desi, naročito na našem, balkanskom buretu baruta koje pali svaki medjunarodni piroman koji pored prodje i ima dovoljno vremena. Prosto, svašta može da biva, a tada je dobro imati svoje krpče zemlje i na njemu kućicu da se čovek skloni od svega. Tu sam dodala i argument plodnosti zemlje spremne da hrani i održi u životu, pomenuvši mogućnost nabavljanja dodatih vrednosti u formi koze i kokoške. Već kod koze je Žmu kapitulirao, nadajući se da će slaganje sa zidanjem kuće isključiti te animalne pretnje.

Iskoristivši njegov trenutak slabosti, iz budžaka sam izvadila zavidnu količinu knjiga, članaka i zapisa, koje sam godinama sakupljala i proučavala, sa namerom da sazidam pravu, staru, šumadijsku kuću-čatmaru. Onu od blata i slame, sa malim prozorima na krst i biber-crepom. I ognjištem pored smederevca. Očajnog Žmua, koji me je već video kako, ulepljena u blato i slamu, jurim pijane majstore po srezu, spasio je naš drug Dragan, čovek koji se bavi pravljenjem montažnih kuća. Zajedničkim snagama su mi oteli knjige i objasnili da je mnogo bolje da brzo dobijem kućicu koja se neće rastopiti na prvoj kiši, zbog nečije greške u ostvarivanju već zaboravljene gradnje, a i koja neće biti zidana duže od Skadra na Bojani. Pristala sam, mada mi je trebalo vremena da prihvatim da će kuća biti drvena, zato što se u Šumadiji tako prave kokošarnici, svinjci, ambari i koševi. Al dobro…samo nek je imam.

E, sad dolazimo do više no neočekivanog momenta. Da bi mi drug Dragan kuću sazidao, bilo je potrebno oko kilo-dva papirologije. Za pomoć sam se obratila Opštini Batočina, koja duži selo Badnjevac. Dotična se jako obradovala, i u liku i delu potpredsednika opštine pozdravila moju nameru. Usput sam se, naravno, predstavila devojačkim prezimenom toj instituciji, kao i svakoj babi na seoskom putu, rekla ko sam: “Jelica, unuka učitelja Jove Milenkovića”. Jer, samo tako, u toj mikro geografiji, znaju gde da te smeste. Opština je velikodušno ponudila svoje šalterske usluge, nakon čega smo se srdačno rastale. Ali, popodne mi se ponovo javila i upitala:

-       Izvinite, jeste li rekli da ste vi unuka Jove učitelja?

-       Jesam, zašto?

-       Imamo iznenadjenje za vas.

Iznenadjenje? Deda me je poslednji put iznenadio pre trideset godina kada je umro.

-       Znate, od iduće godine će se jedna od seoskih ulica zvati po vašem dedi, ulica Učitelja Jove Milenkovića.

-       Po mom dedi?

-       Jeste, selo je na taj način htelo da mu se zahvali za sve generacije koje je izveo na pravi put.

U tom trenutku je moje agregatno stanje prešlo u tečno, a vodostaj mi se dodatno podigao kada sam shvatila da će to biti upravo onaj drum koji iviči imanje Milenkovića, i da će moja kuća imati dedinu adresu.

Nakon toga su se stvari tako brzo odvijale da su ih moja očekivanja jedva stizala. Drug Dragan je kuću sazidao brže no što bi bili moji najludji snovi. Za manje od dva meseca sam dobila kuću sa tremom i šupom, česmu pored kuće, veliku kapiju i male za prolazak i odlazak kod rodbine, jedinih komšija, kuću usred voćnjaka. Izgledala je kao da je oduvek tu, sa sve starom, do neba visokom kruškom pored nje.

A, onda je prošlo godinu dana i sa istoka je banula nezvana gošća, virusna Korona. Počele su izolacije, policijski časovi, zatvaranja medju zidove, pripreme za izlazak napolje, u prodavnicu, kao da ćete nekom da radite operaciju na otvorenom srcu. Žmu i ja smo pokupili zalihe za opstanak, kučeće mačeću menažeriju, i povukli se u kuću zidanu na već pomenutom “nikad ne znaš” argumentu.

Upravo zato su Žmu i drug Dragan ušli u diskusiju da li sam ja veštica ili vizionarka. Konačni rezultat me nije zanimao, bitno je da sam ja bila u pravu. I da ću, čim mi opština dodeli kućni broj, napraviti plave table, one sa gradskih ulica, na kojima će pisati “ulica Učitelja Jove Milenkovića”. Ima da ih pokačim na sve kapije milenkovićevskog rezervata. Mada, stric Pile predlaže da ih prikucamo i na svaki deblji bagrem, što ja podržavam, jer je malo veštica koje imaju tu sreću da žive u dedinoj ulici.



Komentari (34)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

muaddib92 muaddib92 13:34 05.05.2020

Lelice

da li sam ja veštica ili vizionarka

..pre bih rekao veštica, vizionarima često fali realizacija.
U svakom slučaju, uživanje ne izostaje
Jelica Greganović Jelica Greganović 14:59 05.05.2020

Re: Lelice

Dobro je biti vešta, jer vešte žene dopiru do realizacije
Atomski mrav Atomski mrav 23:13 05.05.2020

Re: Lelice



Prelepa priča. Tera osmeh na lice.

P.S. Tvoj drug iz Kragujevca, Cole Kovačević - to je naš nekadašnji blogodrugar Cole?
Jelica Greganović Jelica Greganović 12:45 06.05.2020

Re: Lelice

Jeste, naš Cole...
Черевићан Черевићан 16:43 05.05.2020

женског корелата вампира чаар

malo je veštica koje imaju tu sreću da žive u ulici po Dedi im nazvanoj


алал богме Вашој .....звоцкавости
само тако до .......циља се стиже,
тек упорност...... припомоћи може
да се снови стварности приближе

гђо Greganović
Jelica Greganović Jelica Greganović 18:13 05.05.2020

Re: женског корелата вампира чаар

Fala, gazda Čer na stihovanom stavu
cassiopeia cassiopeia 17:02 05.05.2020

Nek' je sa srećom!

Život je pravo čudo kad ga vešte žene uređuju.

Živa bila i svi tvoji i još duuugo pod tim tremom uživali!
Jelica Greganović Jelica Greganović 18:13 05.05.2020

Re: Nek' je sa srećom!

Fala vi, slatka
8c_competizione 8c_competizione 17:41 05.05.2020

tebe Lelo treba ...

... registrovati kao nacionalno blago Srbije!



ja bih voleo da imam komadic zemlje ja padinama Jelice, na onu stranu ka Negrisorima i Lucanima. veze me dosta trenutaka tamo u ulozi gast-bürgera na selu kod rodbine.

sto se mene tice, kucicu i ne moram da imam na tom malecnom imanjcu, treba mi samo da ima dovoljno gde da se parkira Camper Sprinter i da ima lep pogled, te da ima dovedenu bar struju i vodu.

ovakva neka atmosfera:



sa ovako nekim pogledom:

Jelica Greganović Jelica Greganović 18:24 05.05.2020

Re: tebe Lelo treba ...

Falafala ovo što sanjaš s punim pravom činiš i želim ti da ti se ostvari, i to što pre.
8c_competizione 8c_competizione 16:48 06.05.2020

Re: tebe Lelo treba ...

Jelica Greganović
Falafala ovo što sanjaš s punim pravom činiš i želim ti da ti se ostvari, i to što pre.


ah Sprinter (Der Kleene) je gotovo spreman, zavrsen je nekih 80%:

frizider radi, baterija radi, inverter i punjac rade, ploca za kuvanje radi, krevet radi i da se pomerati gore dole, garaza za vespe je ispod, sedeci elementi instalirani, sudopera i slavina instalirana

sta je planirano uskoro:

gornji kuhinjski element, rezervoari za vodu (sveza i prljava) ispod vozila, jos malko elektrike, ulepsavanje

Der Kleene je vec oproban na 5to nedeljnom odmoru na Azurnoj obali prosle godine, nema lepseg zadovoljstva!





Ribozom Ribozom 17:49 05.05.2020

Where The Wild Men Are

Mi nismo bili vizionari i prodasmo kucu u toj istoj opstini.
Zena kuka 'oce svoju koku i svoju kozu, a ne moze da drzi na terasi od stana.
Dobra je sto je korona vraca pamcenje i osnovnu ekonomsku logiku.
Ja sam, nazalost, uvek ziveo u centru, pa sumnjam u svoje poljoprivredne sposobnosti, mada sam uvek mastao o zivotu na selu. Zena sumnja jos vise, ali je sada odlucila i tu pisi gotovo. Od svog tog stresa, sanjao sam da je kupila kucu od blata i drveta i ja ne znam kako da ista popravim u njoj.

Pre neki dan gledali emisiju o Nikoli Boricu kome je Ben Fogle (BBC) pomogao da sagradi kamin u drvenoj kuci u divljini, pa smo naisli na vest da mu se kuca zapalila. Zato je dobro sto su te muz i Dragan nagovorili na kucu 'od cvrstog materijala'
Jelica Greganović Jelica Greganović 18:27 05.05.2020

Re: Where The Wild Men Are

Reći ću ti otvoreno, ja sam na strani tvoje žene. Ni moj Žmu nema ništa zajedničko sa selom, ali to nije potrebno za uživanje, jer ima ko da skuplja granje, loži smederevac, slaže drva, pase travu...tu sam sa svim iskustvima odrastanja u selu.
nikvet pn nikvet pn 09:37 06.05.2020

Re: Where The Wild Men Are

Ribozom
sanjao sam da je kupila kucu od blata i drveta i ja ne znam kako da ista popravim u njoj


Мени отац оставио, био сам основац кад је градио свој сан. Градња је врло забавна ствар као и оправка: у просејану земљу сипаш мало плеве и воду па газиш укруг.




док не буде као фил за торту



онда намажеш где треба



(још сам тазе на имгуру поводом кројења слички, пардонирајте)


nikvet pn nikvet pn 09:42 06.05.2020

Re: Where The Wild Men Are


Иначе Јелице да ме сад снађе некаква градња (далеко било пупупу) наручио бих готову дашчару ко и ти али дуплих зидова, па испунио између блатом; таван такође.

(Овога блата дебљине 10цм ставио сам на плочу своје куће као изолацију. Преполовио сам грејање и немам климу, не треба.)
cassiopeia cassiopeia 10:36 06.05.2020

Re: Where The Wild Men Are

Овога блата дебљине 10цм ставио сам на плочу своје куће као изолацију. Преполовио сам грејање и немам климу, не треба.)


Fenomenalno! A kuća diše. Šta sve nećemo od tebe naučiti. Baš si blago bloga.
Jelica Greganović Jelica Greganović 12:47 06.05.2020

Re: Where The Wild Men Are

E, tačno od ovog se moj Žmu sastravio, mislim ima on razumevanja za moje ispade iz očekivanog, ali ovoliko ne. A je l ti to kuću krpiš? Je l cela od to sazidana?
nikvet pn nikvet pn 13:34 06.05.2020

Re: Where The Wild Men Are

Jelica Greganović
A je l ti to kuću krpiš? Je l cela od to sazidana?


То је викендица, Грза, саградио отац свој сан; доле подрум је црвени камен (црква св. Марка исти) а горе све од блата.

(Тераш ме на бруку што нумем слике да скројим)










Нема сигнала ни струје (могу али нећу); нас девет душа ту је провело бомбардовање.

Уопштено микроклиму собе од блата ко зна зна, џаба опис. То ме повукло да на кући у граду такву хоризонталну изолацију урадим и дебело похвалим. Могло би то и индустријски екстрајефтино али мрзи ме да се акам, мени оволико довољно.

49 41 49 41 18:54 05.05.2020

Parče dedovine

Sve rasparcano, rasparcavahu; Drzava, najblizi rodjaci...
Pa i groblja zatrahu, zaorase, "odnesose" u nepovrat.

Pa zagrabi i Djavolu i Djakonu.


https://youtu.be/ZyMIrlUt37M

Jer, red je; a jed je jed.
hoochie coochie man hoochie coochie man 20:24 05.05.2020

čatma

Onu od blata i slame, sa malim prozorima na krst i biber-crepom.


Ko li bi ti to napravio? :)
Ne verujem da bi se lako našao majstor koji bi to uopšte prihvatio da uradi.
Ni malo jednostavno.


Jelica Greganović Jelica Greganović 20:54 05.05.2020

Re: čatma

Znam, al znaš kako sam se pripremila, znaš kakve sam knjige nabavila kod gradjevinarskih izdavača...
Neues aus der Nachbarschaft Neues aus der Nachbarschaft 05:43 06.05.2020

Re: čatma

Onu od blata i slame, sa malim prozorima na krst i biber-crepom.



Ko li bi ti to napravio? :)


Ne znam ima li jos majstora za catmare ali poslednjih godina su se opet pojavili po Vojvodini majstori koji umeju da sazidaju kucu od slame i blata sa krovom od trske. Bila je i neka zajednica u Mosorinu, ne znam ima li je jos. U vise zemalja se vratio opet trend pravljenja takvih kuca - u Austriji, Ceskoj, Britaniji, Danskoj, Turskoj - i nude se radionice pa se kuce pravu mobom. Problem je da je pravljenje takvih kuca relativno skupo. Bilo bi lepo da se pojave i majstori za catmare koje su fenomenalne kuce.

Mnogo lepih trenutaka u ulici Učitelja Jove Milenkovića!
Jelica Greganović Jelica Greganović 12:49 06.05.2020

Re: čatma

Gledala sam i ja neku emisiju o tim vojvodjanskim kućama, al kakva radionica, Žmu bi se rasplakao. Kod nas trske nema, biber crep sam sanjala, al mogu samo da zamislim kako te odvali osiguranje kad vidi trščani krov
zilikaka zilikaka 16:04 06.05.2020

Re: čatma

Problem je da je pravljenje takvih kuca relativno skupo.

Pored mene kuća pod zaštitom tako zidana. Pokojni komšija pričao da je najstarija u Banatu. Već tada je bila u ruševnom stanju i napravljen projekat obnove. Procena je bila da je to pre 15 godina trebalo da košta preko 80k evra. Dve sobe, predsoblje i kujna. Nekih 60-70m2.
Za upola si mogao da sazidaš to klasičnom gradnjom.

A baška održavanje trščanog krova...imao komšija niz ulicu nanovoj kući, moglo mu se, al ga sastavio požar da je sve zbog krova otišlo.
Kad je obnavljao stavio crep.
zilikaka zilikaka 16:10 06.05.2020

Re: čatma

al mogu samo da zamislim kako te odvali osiguranje kad vidi trščani krov

Nećeš verovati- nema veze.
Doduše, meni je komšijska pod trskom i kad sam drugi put sprečila početni požar (hvala kerovima pa nas upozorili, lajali kao blesavi), otišla i sve svoje osigurala.
Još im naglasim kako i šta, al rekoše da oni udu po kvadratu i boli ih uvo od čega je koja kuća.
Ostaje samo da se nadamo da pored takve politike možeš da računaš na naknadu štete.
rodni rodni 12:35 11.05.2020

Re: čatma

hoochie coochie man
Onu od blata i slame, sa malim prozorima na krst i biber-crepom.


Ko li bi ti to napravio? :)
Ne verujem da bi se lako našao majstor koji bi to uopšte prihvatio da uradi.
Ni malo jednostavno.



Bio ja pre 5 godina nekim poslom u Strazburu.
Obiđem katedralu, katedrala k'o katedrala, osim da je te godine slavila tačno 1000. godišnjicu početka gradnje - dakle, gradnja započeta 1015. godine.
Pošto sam video više takvih, Notr Dam stil, francuskih katedrala (u Parizu, Okseru i sl.), zaputim se ja da gledam kuće u starom delu grada.
I tamo, ovakvih kuća u kojima su drvene grede noseći delovi konstrukcije (i vidljivo istaknuti) - koliko hoćeš.
Ali čak i 300 godina starih.
Jebote, zamislim se - šta se sve može uz dobro održavanje - da i drvo potraje stotinama godina.
A kod nas - zgrada od 35 godina za koju stanari kažu ... njaooooo, stara gradnja.
Jelica Greganović Jelica Greganović 22:19 11.05.2020

Re: čatma

Prvo što mi pada na pamet oko njao stare gradnje je neverovatnoća koju gledam svake jače zime. U mojoj ulici. Prekoputa moje zgrade su jedna zgrada negde iz šezdesetih, sedamdesetih, a pored nje izmedjuratna, što bi rekle komšije - gradjanska. E, kad stisne zima, na ovoj staroj jedne ledenice nema, ni na balkonima, ni pod krovom, prosto nema. Za to vreme, mladja komšinica izgleda kao zaledjeni vodopad, nema mesta gde se ledenice ne okače. Nisam stručna, ali to nije slučajnost.
Jelica Greganović Jelica Greganović 22:21 11.05.2020

Re: čatma

Za razliku od Slovenije, moj komšija ima u selu staru kuću, slamom pokrivenu, kad je hteo da je osigura takvu cenu su mu odvalili da ga je prošla volja.
mlekac mlekac 20:25 05.05.2020

Samo ti uživaj...

Nema lepšeg nego kad si svoj na svome, svojim trudom stovrenom.
Jelica Greganović Jelica Greganović 20:54 05.05.2020

Re: Samo ti uživaj...

Sreća.
natasa_tasic_10 natasa_tasic_10 23:27 05.05.2020

Dedovina

Prelepa prica Jelice, zaista neverovatno lepa.
Jelica Greganović Jelica Greganović 12:49 06.05.2020

Re: Dedovina

Hvala ti, draga
49 41 49 41 03:50 06.05.2020

Svak o svom selu


Znam da ih pominjase i Prota Mateja Nenadovic u svojim Memoarima.
Da se lacahu kama 1804. sa Karadjordjem te predjose u drugu opozicionu "partiju" 1813.

https://www.poreklo.rs/2013/10/10/poreklo-prezimena-selo-sopic-lazarevac/

https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A8%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%9B

Da sam bio tamo, nisam samo protutnjavao pored; kolima i autobusima.



49 41 49 41 20:50 08.05.2020

Dijasporic(h)an-multilingualicni-srbijanac

Nekada, nisam mogao ni da sanjam; da cu sve to biti.
Da cu govoriti-razumeti 7 jezika od Triglava do Djevdjelije.
Nesto 7. mi je izmakao jer sam davno napustio to najnovije "priznatu" drzavu; velicine +/-
kao Slovenia. Gde god obrnes 135 km te lupis u neciju granicu; naravno ako ne vozis-preko oranicu; tu mozes i skratiri put.
Tako me i cenjena blogerka zbuni izrazom C(h)atrlja.
Dascara, neugledna kuca koja se nakrivila; dok sama ne kljokne...

Boraveci svojevremo u Zbegu uletim u prvu skolu, bese hladno vetrovita kosava u Bajernu.
Posle posete, vaznog mesta; vratim se u veliki cetralni hol sa ogromnim presecima izgradnje, zdrave,EKOLOSKE KUCE. Topla, prirodna radijacija ne prodire kroz nju...

Sve isto kao nekada, dascice-slama-(sem gline nesto slicno malteru-mada nije malter).

Budite visejezicni kao kao sto sam morao ja da budem. Valjace vam.

Ja sam sada monolingualista; i to mi je suvisno.

https://www.blic.rs/premium/jezicke-nedoumice-ivana-klajna-juha-supa-klokan-kengur-ravnalo-lenjir-pogled-u/2jtw6r7


Arhiva