BEZ ODLAGANJA

Autor: Rodoljub Šabić

Nedavno su moji saradnici primili, jednu zaista zanimljivu grupu gostiju. Čak i po kriterijumima zaposlenih u Službi poverenika, naviknutim na intenzivnu komunikaciju, u različitim situacijama sa različitim  ljudima sastav grupe nije bio uobičajen.

Gosti su bili medicinski eksperti, 19 lekara, uglavnom načelnici različitih organizacionih jedinica u Urgentnom centru i Kliničkom centru Srbije. A do posete je došlo na njihovu molbu i inicijativu a povodom nedoumica i nejasnoća „sa kojima se zaposleni u medicinskim ustanovama suočavaju svakodnevno u radu, a u vezi sa zaštitom podataka o ličnosti“.

Sastanak je bio neposredan povod da se, kao što sam i inače planirao, a kao što su „gostima“ i obećali moji saradnici i formalno, zvaničnim pismom obratim Ministarstvu zdravlja i skrenem pažnju na neophodnost da se u vezi sa zaštitom podataka o ličnosti u oblasti zdravstva stanje menja mnogo robusnije i energičnije te da je neophodno pristupiti preduzimanju odgovarajućih mera na normativnom, organizacionom, edukacionom i svakom drugom planu i da s tim treba početi bez odlaganja.

I Ministarstvo je reagovalo. I to, reklo bi se, zaista bez odlaganja. Javnim saopštenjem čiji „glavni“ stav je - „zaštita podataka o ličnosti u oblasti zdravstva uređena na sistemski način, usklađena sa stavovima i preporukama Svetske zdravstvene organizacije...“

Nažalost, koliko god ovakva ocena zvučala umirujuće, ona ne nudi odgovore na neka pitanja koja sam u pismu Ministarstvu otvorio.

Npr., da li zakoni koji su kreirani pre nekoliko decenija u bitno različitim ekonomskim, političkim, kulturnim i svim drugim relevantnim okolnostima (jedan za vreme J.B.Tita, drugi za vreme S.Miloševića), mogu biti adekvatni u savremenim prilikama i standardima utvrđenim Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti koji je donet krajem 2008?

Zašto važeći zakoni u oblasti zdravstva ne daju odgovore na čitav niz bitnih pitanja koja se svakodnevno otvaraju? Kako i zašto se pacijentima uskraćuje pristup podacima iz njihovog dosijea, a istovremeno se ne zna pouzdano ko sve, zašto i pod kojim uslovima može pristupati medicinskim podacima pacijenata? Šta se događa sa podacima pacijenata kada zdravstvena ustanova u privatnoj svojini prestane da postoji? Koji su uslovi za korišćenje podataka iz medicinske dokumentacije u svrhu naučnih istraživanja, posebno imajući u vidu sve češće zahteve za formiranje raznih registara obolelih od pojedinih bolesti, pri čemu se kao svrha najčešće navodi upravo naučnoistraživački rad?

Može li fraza “uređeno na sistemski način” da bude odgovor na odsustvo adekvatnih normativnih, organizacionih, logističkih, tehničkih i kadrovskih mera o kome su govorili “gosti” sa početka ove priče? Mogu li se zbog nje ignorisati činjenice koje govore o nepotrebnom, a izuzetno neprijatnom zadiranju u privatnost obolelih od pojedinih bolesti? Šta npr. s tim što se na medicinskim kartonima, dokumentaciji, čak i receptima, velikim crvenim slovima označavaju pojedine bolesti i tako tu informaciju čine dostupnom širokom krugu lica? Može li se ignorisati mogućnost, tačnije rečeno realnost da neki od njih npr. oni sa oznakom HIV/AIDS zbog toga nažalost neretko bivaju izloženi čak i primitivnom stigmatizovanju?

Može li biti “objašnjenje” za neshvatljivu, višegodišnju docnju Vlade da donese Uredbu o zaštiti tzv. naročito osetljivih podataka, u koju kategoriju, uz ostale, zakon svrstava i medicinske podatke, bez koje je zakonom predviđena „posebna" zaštita tih podataka  samo prazna proklamacija?

Nije dobro što je “reakcija” Ministarstva ova pitanja ostavila bez odgovora. Ali nešto s tim u vezi bi ipak moglo biti dobro. Naime, ocena da je “zaštita podataka uređena na sistemski način, usklađena sa stavovima i preporukama Svetske zdravstvene organizacije” u saopštenju Ministarstva, ipak je propraćena i rečenicom “da će se u narednom periodu raditi na njenom unapređenju”.

„Maliciozan“ komentar tih najavljenih aktivnosti Ministarstva bio bi da one imaju za cilj, pošto smo već „usklađeni“ sa standardima Svetske zdravstvene organizacije da nas „dignu“ na nivo viši od toga. A dobronameran, bolji komentar bio bi da te aktivnosti, ako su već planirane, treba da počnu što pre, bez odlaganja.