Slobodni kao ptice

nastavilo se...

'De sam ono stala...Da, pre desetak godina...nemoguće, mobilni telefoni nisu mogli da se pojave pre desetak godina, prosto zato što svi verujemo da su tu oduvek. Uzmimo na primer mene: ja prvo nisam htela da imam mobilni telefon. Po sistemu »Šta ima neko da me davi i gnjavi i van kuće«. Iako to uopšte nije loš sistem, jer me sad svi dave gde god i kad god stignu. A bez mobilnog telefona ne bih više mogla da normalno funkcionišem. Verovatno je u pitanju istorijsko, genetsko nasleđe.

Prvi telefon mi je, uprkos protivljenju, kupio Žmu, lažno se predstavljajući kao Deda Mraz, pod izgovorom Nove godine. Obzirom da su deca, tih dana, spljeskavala noseve o prozore i spavala pod jelkom, sve čekajući pomenutog Dedu ili bar njegovu radnu snagu – patuljke, nisam mogla da odbijem poklon. A imao je i mašnu. Ogromnu, crvenu, šljašteću mašnu. Ja kad vidim mašnu, funkcionišem kao pavijan, uključujući visoko poskakivanje i cimanje mašne, do odvezivanja. Dakle, ispod ogromantne mašne bila je piramida. U piramidi – cigla telefon. Mada...tada mi se ta cigla činila kao vrlo mali, vrlo ručni i vrlo mobilni telefon. Samo sam morala da pazim da meni ili deci ne padne na nogu, jer bi nas dugotrajno oćopavio. Pomenuti mobilni je, narednih meseci, za mene predstavljao čudo tehnike i tehnologije, koje je uporno testiralo moje, već proverene, probleme sa tehničkim dostignućima čovečanstva. Koristila sam ga, mahom, kao slušalicu. Poruke ništa, ostale dve i po funkcije, isto ništa. Ipak meni treba vremena da se naviknem na novu posledicu ljudske tehnološke mašte.

Za razliku od mene, Žmu je već vešto koristio sve blagodeti pomenutih dostignuća. Doduše i danas je ispred mene. Ja taman savladam novu funkciju nekog mobilnog telefona, na šta moj Žmu već ima još svemirskiji model, sa još svetlucavijim dugmićima i novom sposobnošću da zarobi našu majmunsku pažnju. Trenutno moj Žmu ima neki komad mobilnog, sastojeći se samo od ekrana, al' kada ga klizneš, pojavi se doživljaj od dugmića. Pomenuti mobilni snima audio i video, pravi fotke bolje od mog kao dobrog fotoaparata, dobacuje do nepoznatih daljina svemira i ima dodatne funkcije kompjutera, dnevnika, budilnika, fena i usisivača. Mada, ni to mu nije dosta. Žmu tvrdi da će morati da ga zameni, jer ne radi sve što bi njemu moglo da padne na pamet ili nije sposoban da to radi dovoljno dugo.

Kad to čujem, meni prosto dođe žao tog telefona. On se toliko trudio da je lep, da sve radi, da ga njegov vlasnik voli...kad ono međutim. Priznajem ja sve sprave oko sebe, od auta do mobilnog i miksera, vrlo brzo počnem da tretiram kao živa bića i od njih očekujem bar odsev mog spontanog verovanja. Zato beskrajno i zabavljam ostale ukućane upuštanjem u debatu sa mašinom za veš. I sve se trudim da ih ne menjam dok to nije neophodno. Prosto mi nekako žao.

Za razliku od mene, moje troje dece ludo, svoje glavne životne potrebe, na svakih godinu dana, svodi na žarku želju i egzistencijalnu potrebu da zamene mobilni telefon. Zato što se upravo pojavio novi model, VfR57x VBg93, bez koga im života nema, a ni nije najjasnije, kako smo bez tačno takvog telefona do sada uopšte i postojali. Čudo je, zapravo i kako telefoni decu privlače. Otkako se uspravi na noge, ljudsko mladunče se kreće ka mobilnom ili bar fiksnom telefonu. U slučaju da se istog dočepa, uz prateće, vrlo tečno oduševljenje, pada decibelno radovanje i papagajsko imitiranje razgovora. Ukoliko mladunče još ne zna da govori, to problem nije, jer dovoljna mu je melodija reči i rečenica. Što samo dokazuje da je čovvek društveno biće, a da telefoni mobilni postoje od pamtiveka i u genetskoj srži su ljudskog stvora.

Za razliku od telefonskih govornica, koje je obavio mrak istorijskog zaborava. Valjda zato što su, po definiciji, bez obzira gde na njih natrčali, bile krljave i musave. Noćna mora infektologa širom sveta. Obaška što su uvek bile i sakate. Vazda im je nešto falilo, od vrata do slušalice. A i nisu radile. Moja deca sa zaprepašćenjem, u filmovima, gledaju telefonske govornice i čudom se čude. Nikako im nije jasno zašto se zatvarati u brljavu pleksiglas kutiju, kad lepo možeš da izvadiš svoj mobilni iz džepa i telefoniraš. To će tek da bude zabava, kad za jedno par hiljada godina, veseli arheolozi, u kratkim kaki bermudicama, na srnećim nogama, natrče na groblje telefonskih govornica. I dok izvođač radova auto-puta, koji treba prevući baš preko tog nalazišta, piše oproštajno pismo, pred dizanje ruke na sebe, kratkovidi arheolog će, direkt na dnevniku, objašnjavati značaj otkrivanja mini-hramova, koji svedoče o individualizmu predaka, ali i demokratskom postojanju više bogova. Svakom bogu po jedna telefonska govornica. Dok graditelja auto-puta vode, zakopčanog pozadi, u najbliži sanatorijum.

Daklem, moje troje dece menjava telefone još malo pa kao gaće, uzevši u obzir pubertetske smetnje. Mobilni im je treća ruka. Reklame za nove telefone ih privlače k'o vinske muve. Mada, te reklame postaju sve manje jasne. Pre si lepo video šta nameravaju da ti uvale. Sada se sve pretvara u tek slućenje da li se u alternativnom, kratkom flmu radi o hvaljenju traktorskih guma ili letovanja u egzotičnim krajevima.

Prvi mobilni su, u Sloveniji, reklamirani pomoću neba i ptica. Bez granica. To mi se čak i sviđalo. Svaki model, po jedna 'tica. Moja cigla je bila detlić. Taman toliko je i bila velika. Tada se reklamama plavilo nebo i letele, već pomenute ptice, na sve strane. Prirodno. Posle se išlo na ćoškove ekrana. Na jednoj strani Ona. Na drugoj On. Onda, naravno zahvaljujući novom modelu mobilnog, oni se nađu na klupi u uvodu razmnožavanja. Ili babe i dede, koje mobilnim pozivaju naslednike na, ovim rukama skuvan, domaći, upravo donesen ručak iz hotela sa dvanaest zvezdica. Sve dok nove funkcije, novih mobilnih, nisu počele da unose halucinacije u reklame. To lete ljudi naokolo, to se menja iz čoveka u mungosa...dakle, sa porodično-prirodnog pristupa, direkt u svemir. Tu mene manje ima. Nešto se ne nalazim. Mene će stanovnici drugih planeta, kad nas slučajno pronađu, morati da obraduju ličnom posetom. Pomoću svemirskog mobilnog će to malo teže da se desi. Sa sve onim uemtes, mipies i dgitzupies.

Ipak, ono što se meni čini najvećim dostignućem, po pitanju mobilnih, je odvezivanje u smeru slobode. Nema žice. Možeš da mrdaš. Slobodan si. Kad se samo setim mojih mladalačkih problema (tada pubertet još nije bio izmišljen). Telefon je, u kući mojih roditelja, stajao u epicentru. Kud god da kreneš, po kući, natrčiš na korisnika. Što je mene strašno ometalo u verbalnom prenošenju iskustava emotivnog sazrevanja. Taman se naklatim na telefon i počnem dramatično da, drugarici, prenosim šta mi je On, pogledavši me onako, juče rekao...kad eto ti roditeljice...ja počnem da se upijam u plakar i ometeno šapućem, na šta nailazi moj roditelj, sa legendarnom...upisanom u anale...ko to još nije redovno slušao :«Šta tu imaš da pričaš tri sata, nađite se, pa pričajte koliko vam volja«...kakav blam. Posle su moji nabavili onu žicu od petnaest metara, da možeš da nosiš telefon naokolo. I usput, žicom, skupjaš sve kućne predmete na putu. Ili te samo cimne i izazove padanje telefona iz ruku, jerbo se žica obmotala oko babe, koja u hodniku traži cvikere. Posle babu odvezuju dva sata, ona ciči, a ti ne možeš da dohvatiš slušalicu, koja se otkotrljala pod orman i vrši direktan prenos kućne scene sagovorniku.

E, a sad moji klinci emotivno sazrevaju bez ometanja. Zavlače se gde požele. Samo u kupatilu natrčiš na pubertetliju, koji pokušava da odbasira sagovorniku, neku žešću tajnu. Ili čujem panično cičanje hrčka, koga nemamo, iz druge sobe. Ja tamo, kad ono Tatina Princeza, cvili od sreće, jer je upravo u dramatičnom prepričavanju ljubavnog romana u sazrevanju. Što mene, obaška, košta...i sve mi se nešto čini da je ono sa žicom bilo bar jeftinije, ako ništa drugo.

Mada...šta je tu je.Ipak je dobro što imamo te mobilne telefone. Slobodniji smo i pričljiviji. Druželjubiviji, nadam se. Teško bi bilo bez mobilnih. Što dokazuje i njihovo dugotrajno postojanje. Sto desetak hiljada godina već. Srećan im rođendan.