POTRAGA ZA TRAGOM JAVNOG NOVCA

Autor: Rodoljub Šabić

Broj žalbi koje zbog povrede prava na slobodan pristup informacijama podnose građani, novinari, mediji i drugi stalno raste.
Ilustracije radi - u 2009. godini broj registrovanih predmeta kod Poverenika, u oblasti slobode pristupa informacijama, bio je 1865. Godinu dana kasnije u 2010. taj broj je bio 2898, dakle, za oko 55% veći. A samo u prvih pet meseci 2011. godine registrovano je preko 1700 predmeta što znači da bi ih, ako se takav priliv nastavi, u 2011. moglo biti i preko 4000, da će i u ovoj godini procenat uvećanja biti izuzetno visok.
Prva, najdirektnija posledica ovako velikog priliva predmeta, koja mene posebno nervira, je nemogućnost da Poverenik po žalbama postupa u zakonom utvrđenim rokovima. Ja se zbog toga građanima izvinjavam, to čine i moji saradnici, ali... Građane zanimaju rešenja, a ne izivinjenja, a reč je o objektivnim razlozima na koje ne mogu da utičem. Poverenik već godinama, u odsustvu adekvatnog prostora, radi sa brojem saradnika koji je daleko ispod potrebnog i planiranog, a Vlada, osim verbalno, ne pokazuje ozbiljnu nameru da taj problem reši. Posledica toga je da je ovom trenutku broj predmeta u radu približno 2000, što bi i kada ne bi pristigao ni jedan nov, a pristiže ih približno 400 mesečno, bilo dovoljno za više meseci rada.
Razume se, sa stanovišta opštih itneresa, veoma veliki i sve sveći broj žalbi, sam po sebi, govori i o mnogo važnijim problemima od onih koji se tiču rada Poverenika. Jer, dobro je što veliki broj žalbi potvrđuje porast svesti i spremnosti građana da insistiraju na svojim pravima i porast poverenja u instituciju, ali zaista nikako nije dobro što on nedvosmisleno govori o održavanju ozbiljnih problema u komunikaciji između organa vlasti i građana. A posebno je zabrinjavajuće što se najveći broj tih žalbi podnosi zbog uskraćivanja informacija o različitim oblicima raspolaganja javnim novcem i javnim dobrima.
A to se događa, u vreme kada se, sa svih strana, borba protiv korupcije apostrofira kao državni i društveni zadatak od prvorazrednog značaja. I kada niko od boraca ili „boraca" protiv korucpije neće, bar javno dovesti u pitanje to, da je najbolji način da se potvrdi spremnost da se ta borba ozbiljno vodi obezbeđivanje najvišeg mogućeg stepena transparentnosti u radu i poslovanju organa vlasti i preduzeća u javnom vlasništvu.
U sklopu najavljenog zaoštravanja borbe protiv korupcije već smo čuli da ćemo dobiti novu strategiju za borbu protiv korupcije, novi akcioni plan, novi informacioni sistem.
Kako, u svetlu „statistike" u vezi sa pravom „lavinom" žalbi zbog uskraćivanja informacija od javnog značaja izgledjau šanse da nam „nove" mere obebzede neki željeni rezultat? Kako, ako glavni akter u sprovođenju tih mera treba da budu državni, republički organi, a ako se istovremeno najveći procenat od ukupnog broja žalbi odnosi upravo na njihovo (ne)postupanje, i ako se većina tih žalbi podnosi upravo zbog uskraćivanja informacija, koje mogu imati (anti)korupcijski značaja? Zaključak nije lep, ali se nažalost prosto nameće - šanse su vrlo male. Pa se nameće još jedan - prva, osnovna pretpostavka uspešne borbe protiv korupcije mora biti vidljiv i javnosti u svakom trenutku dostupan „trag" javnog novca.