ZAŠTITA PODATAKA I KRAĐA IDENTITETA

Autor: Rodoljub Šabić

Post „Obrada podataka i „uterivanje" duga", a i neke oficijelne aktivnosti koje je Poverenik za (informacije od javnog značaja i) zaštitu podataka o ličnosti istim povodom preduzeo, izazvali su prilično brojna reagovanja. Velika većina njih je, na moje zadovoljstvo, pozitivna. Ipak ima nešto što „sreću kvari".

Naime, apsolutno pretežan deo podrške dat je zalaganju za to da građani, čija potraživanja su banke prenele na agencije za naplatu dugova, dobiju sve relevantne informacije, te stavu da ih novi poverilac ne može jednostranim aktima dovoditi u nepovoljniji položaj. To jeste lepo, ali moja prvenstvena ideja bila je da pažnju javnosti skrenem na nešto drugo, na činjenicu da transfer potraživanja podrazumeva i transfer podataka o ličnosti dužnika. Na značaj pitanja - Koliko podataka, zašto i pod kojim uslovima?

Nije problem, čak je očekivano, što za mnoge to pitanje nije bilo posebno interesantno, ali mislim da jeste problem što je bilo, ne malo onih koji su reagovali u stilu - Pa šta?

Korišćenje podataka o tuđoj ličnosti, odnosno upotreba identiteta nekog drugog lica sa ciljem da se pribavi nekakva korist ili nanese šteta, u savremenom svetu je fenomen globalnih dimenzija i ogromnog značaja. Međunarodna praksa nudi bezbroj primera praktično neograničene „maštovitosti" kradljivaca ličnih podataka. Najrobusnije krađe podataka o tuđoj ličnosti se vezuju za korišćenje savremenih tehnologija i upade u velike elektronske baze ličnih podataka u bankama, sistemima koji se bave e-trgovinom, ili kod nekih organa vlasti. Identitet se, na tehnološki sofisticiran način, krade i na druge načine, npr. kontaktnim ili bezkontaktnim čitanjem podataka sa čipova pametnih kreditnih ili identifikacionih kartica ili pasoša. Međutim, ne mnogo ređe krađa ličnih podataka vrši se daleko trivijalnijim metodama, krađom ličnih dokumenata ili pošte, izmamljivanjem, na različite načine, podataka od samih lica na koja se odnose, kopanjem po papirnim arhivama, pa čak i prekopavanjem đubreta. I onog doslovnog, iz kancelarijskih kanti za smeće, i onog koji se može pronaći na hard diskovima odbačenih ili za reciklažu izdvojenih kompjutera subjekata koji raspolažu bazama podataka o ličnosti, a čije memorije je neko zaboravio da očisti. Naravno, mogućnost preuzimanja tuđeg identiteta postoji i bez krađe i kopanja - tako da se dobije na „poklon" od strane nekog državnog ili privatnog subjekta koji sticajem okolnosti raspolaže odgovarajućim podacima.

A za slučaj da se neko zapita a zašto to rade, treba podsetiti na to da npr. Federalna komisija za trgovinu u SAD (FTC) svake godine objavljuje izveštaje o žalbama potrošača roba i usluga na ovom ogromnom tržištu i već godinama kao najčešći oblik finansijskih prevara navodi upravo krađu identiteta. Otprilike trećina od više stotina hiljada svake godine prijavljenih prevara odnosi se na krađu identiteta, i već desetak godina uzastopno, ona je na vrhu „top liste".

Podaci o finansijskim efektima krađe identiteta koje objavljuju relevantni subjekti, poput Centra za resurse o internet prevarama (ITRC), govore o šteti koja se meri sa fantastičnim desetinama i desetinama milijardi dolara. Pri tome, reč je samo o finansijskoj, relativno lako merljivoj šteti, poput pustošenja bankarskih računa, kupovine roba i usluga na tuđ račun, stvaranja obaveza, a neki drugi značajni oblici štete od krađe identiteta u elektronskom ali i realnom svetu, a koji zbog prirode „napadnutog" dobra, poput ugleda, emocija, ili izazivanja problema u komunikaciji sa ljudima i zakonom, ili u prekograničnom saobraćaju i sl. nisu tako lako merljivi, ostaju u „sivoj zoni".

Neodgovorno je živeti u iluziji da se sve to dešava „tamo negde", da se nas ne tiče. Krađa identiteta ima i kod nas, bili mi spremni s tim da se suočimo ili ne. Samo da podsetim na neke „naše" primere koji su imali i značajan publicitet, kao npr. lažni identiteti nekih od haških begunaca, ili pribavljanje građevinske dokumentacije za izuzetno veliki i izuzetno skup objekat na ime odavno umrlog lica.

Danas velika većina zemalja u svetu ulaže značajne napore da bi unapredile nivo zaštite podataka o ličnosti. Ti napori podrazumevaju s jedne strane čitav niz državnih mera, a s druge strane edukaciju što šireg kruga stanovništva, jer je odgovarajuća informisanost građana bitna pretpostavka efikasne zaštite. Mi nemamo razloga da budemo zadovoljni onim što preduzimamo ni na jednom ni na drugom planu. Mnogo docnimo, a moraćemo mnogo toga da uradimo. A, za početak, svakako da sasvim „zaboravimo" to „naše" famozno - Pa šta.