Keep the 80

Ljudi moji, prošlo je dvadeset i kusur godina, otkako su počele osamdete. Eee, kakva šu to vremena bila, kad še šamo šetim. Bili smo još mlađi no što smo sada. U osamdesete smo ušli sa retko glupim frizurama. Ja sam recimo, uz pomoć frizerskog pripravnika sa dve leve ruke, cena prava sitnica, dobila za novaka frizuru, zbog koje bi svrake odmah poželele stambeno proširenje. To mi je stajalo negde nad čelom, pa u vis, a pozadi je bilo kratko. A oblačenje da ne pričam, od nazuvica, preko isečenih rukavica i plastičnih dugme-minđuša na klipsnu. Male đinđuvarske radnjice u Zemunu i bulevaru, u koje može da stane samo jedna mušterija i prodavac, cvetale su. Kupovala sam plastične adiđare na kilo. I sve u bojicama, belo, pa preko bogteradovao, svega se moglo natrpati. Šareno je šetalo početkom osamdesetih. Babama smo, u teškim borbama, otimale ogrlice od štrasa i kačile ih kao seksualno ugrožene papagajke, u doba parenja, gde smo stigle. U jednom trenutku je iskočila ljubičasta. Tukle smo se za ljubičasto dugme, kišobran, bilo šta. I one naramenice, na ramenima.

Onda su se frizure smirile, a u osmoj je bilo strašno in imati beneton majice, što nežnijih boja i potpuna, higijensko, disciplinovana ekstaza, beneton teget džemper na drvene dugmiće. Leviske petstokec i obavezne starke, plitke crvene, po mogućstvu. Okolo su se još primećivali ostaci hipi i disco zone, što je izazivalo pogrdni smeh uniformisanih, biosamutrstu, pojava. Počeli su da se pojavljuju pankeri. Mentalci su bili bezveze. Baletanke su hodale gradom. Mali obućari su noćima štancali baletanke svih boja. Za njima su dušu ispuštale šeširdžije, koje su proizvodile rajfove. Rajfovi sa mašnama su bili zakon. U šeširdžinici pored Kozare, Gorica i ja smo kupovale kilograme rajfova i posle, beretke. Moheraste, francuske beretke i iste takve rukavice. Mmm...kad še šamo šetim...Kupovali smo domaće kasete i ploče, gledali domaće filmove. Azra je u SKC-u svirala u nizu, svako veče smo se, pravac iz škole, smandrljavali niz Njegoševu i ulazili kako smo znali na prepunu Azru. Darko Rundek je crnih očiju, teatarski plovio istim odrom...

Onda se završila škola, živeli smo u redakciji, ponekad odlazili na predavanja. Honorare smo dobijali kada ih dobijemo. Prva dva dana smo jeli pice ispodlipe, posle pomfrit u Suncu, sa biberom. A već za nedelju dana, redakcija je predveče skupljala mrve iz džepova i kupovala u dragstoru u prolazu, kod savakranja, čips i smokije, za kolektivno uživanje, do odlaska na akademiju. Na kojoj je opaljeni Barni pričao svakom, ko je pomislio da piški, stojeći u busiji pored wc-a, o sedam planeta rokenrola. Do eksplozije bešike.Vraćali onim poslednjim autobusom. Kao ekskurzija. Puni noćni autobusi klinaca.

Nestašice su polako počinjale. Nestajalo je ulje, što nas je pogađalo za treptaj. Kriznije je bilo sa vatom. Zbog nečega u zlatnim osamdesetim je falila vata. I ulošci. Pa kada naletiš, a ti kupiš punu kesu. Onih odvratnih, u mrežicama, Tosama Domžale. Koja se upravo prodaje na tenderu. A odvratne uloške još uvek pravi, te u cegerčićima. Nestajalo je i karmina, onog slovenačkog, domaćeg još uvek, nežno roze. Svako ko je držao do sebe je imao zalihu od bar pešest istih za mazanje uvek i svuda.

Montove jakne su bile glavna priča. Skupe. Moraš da nagovaraš matorce. Ja sam ih hipnotisala danima. Na kraju su prokleli i guske i alpe i zimu i mont i jorganastu jaknu...dobila sam šerpa plavu.

U gradu je bilo sve više pankera. London je bio glavni cilj. Crne kožne jakne. Ja je nisam iskukala, moji su za onu glupu Montovu, udarili recku. »Šta će ti još jedna jakna i ova ti je još uvek taman, vidi rukavi su ti skroz u redu, ispruži ruku...« Dobila sam tačno takvu jaknu, kakvu sam tada želela, ali strašno želela, pre pola godine. Dala mi je Gorica. Omalila joj se.

Sa crvenom postavom, vampirskom. Sa milion nitni, od kojih je aerodromski rendgen dobio nervni slom, kada sam nedavno u njoj, krenula u Beograd.

E, kad se samo šetim...grad je svetleo. Kako je bio lep Beograd. Leti, kada smo jedan sladoled jeli sto godina, zimi kesten pire na deljenje, sa šlagom. I cupkanje pred akademijom, dok nije Veran sredio one zelene karte, za lak za dž prolaz. Tumaranje gradom. I koncerti.

Sve mi se čini da te osamdesete nikako ne mogu da isteram iz života. Otkrivaju me starkama, petstokecom...šta god da obučem, Draganče me sačeka cerekanjem u firmskom kafiću: »Dobro bre, Jelice, kad će da te prođu osamdesete...«

Evo ih Violent Femmes...majstori, Blister in The Sun. E, kakva šu to vremena bila...eee...

p.s. Kupila sam skoro u njujorkeru majicu xxxyxxx large : Keep the 80's alive. Spavam u njoj. Da sanjam Beograd onda. Osamdesetih.