Najavljuju fajront, društvo umorno od konzumacije, svetlo sve tanje, muzika na prekide.. I onda se javi, jedan je dovoljan da izazove: želju za novim krugom: ritma, zagrljaja, kucanja čašama... još jednog talasa adrenalina.
Koliko je adrenalin potreban uspavanim nama pokazali su sinoć u Madlenijanumu DANSKI MAJSTORI IGRE, raspoređujući kroz džez standarde pokrete koji sklapaju i rasklapaju nostalgiju.

Tim Rašton i Karolin Henderson.

Ljubičasto veče i vino koje je u stalnoj opasnosti da prezre, a postaje sve bolje.

u istinu

Propad u sferu zamišljenog zaborava mogao je izazvati to dugoočekivano olakšanje. Kao neminovnost na koju se nije računalo. Nedugo zatim: strah. Nelogičan. Tim više, moćan.

'Smestiće nas tamo gde nismo bili. Kako da živim u sećanju koje je promešalo mogućnosti i pobacalo ih po kolekciji trenutaka od krvi i mesa. Nalik svicima na ispucalim listovima smokve, ili svetlucajima radoviđenog, u prodoru kroz naherene senke. A da se ništa ne može preduzeti!'

Na ovom proplanku vlada putokaz, postojan koliko i vetar koji ga pomera.. Mogla sam da se skotrljam u poznato i ostanem, graditeljski raspoložena, birajući nijansu bele za strop.. ili da produžim, jasnim mislima uprkos.. ili negiram svaku prepoznatost i iskradem se u neko drugo sećanje.. Neočekivano smelo, međutim, prožeto gestovima operete: vadim peglu, beллu košulju i prstohvat crvene svile: trag postaje nešto nalik na nešto što, za mene, može biti umetnost.
Ili zaključak: ne treba nam sumnja šta se sve može učiniti od reči namotanih na ljubav prema njima. Uvek će iscrtati ono što, tim sobom, treba reći. Makadamski neravno i tačno.

Volela bih da negde imam
drvo masline. 

Ma koliko mi se učinilo kratkim, postojanje na ovoj površini biće dovoljno. A drvo će rasti..

jedini koji poštujem: danas je dan. Ostali su sumnjivog kvaliteta..

Zaljubi se u sebe.. slobodno! Prisustvovaćeš zanimljivom razvoju situacija.. poznatih i neočekivanih.. neslućenih.. naslućenih.. neverovanih...Videćeš gde se završava: plava linija.

Postajem neosetljiv na podlogu kojom raspolažem. Potrebna mi je realnost koja neće od nas želeti da stižemo do savršenstva.. Da budemo ono što nam nije.. Nije naše, i nikada se neće ispostaviti.. da jeste. Nepotrebni napori.. (!)

-        Šta čekaju?

-        Mislim da odlučuju šta ih čeka!

-        Kada izađu?

-        Da. Šta su odlučili da iznesu, u šta da uđu, čega da se klone, čemu da se priklone..

.. o čemu da ovise..

.. šta da protkaju sobom..

.. šta da nagoveste..

Udari groma, nečujno prislonjeni uz ušnu školjku..

Dlan u rotaciji ka vrhovima prstiju..

Nesagledivost ideje o telu kao savršenstvu i izazovu..

Krug se piše beskonačno*

Muzika u službi putanje ka sledećem koraku..

Praksa bez teorije i teorija od svile..

uvod

Ustane, otrese prašinu, proveri može li da hoda, maramicom pokupi krv sa kolena, pretrese džepove, pogleda levo i desno, pogleda gore, i opsuje, pogleda pravo. U sebe. Sam.
(Uvek kada mu je bilo potrebno da nije, saznavao bi koliko, kako i zašto jeste) : sam...

razrada

Dodiri u neobaveznom.. Preleti, sa ostrva, osmesima, i sličnim iluzijama.
Ali tada. Kada bi dobro došlo.. Ruka, trenutak2, da izjednači horizont sa pogledom. Pokret1? Ne. Nema. Pokoja reč:

-Diži se.
-Budi pametan.
-Budi ponosan. I pazi kako se ponašaš! (?)