Stigla Seka

Sve je počelo tako što nam se onomad javio Dever. Dever je rođačka funkcija koja i dan danas tako hajdučki zvuči, da ja uprkos činjenici što znam da je Dever vozač povelikih kamiona, ipak očekujem da pusti serdarske brke do vakcine, nabaci toke i ukrasi se kuburama, u cilju čuvanja mene-me, kao potencijalnog objekta otmice od strane naivnih ljudi koji nisu svesni koju bedu bi mnome sebi na vrat natovarili. Posle bi bilo kasno da se žale. Taknuto maknuto.

Elem, Dever je mobilno telefonskim putem pozvao Žmua, odnekud iz belog sveta i saopštio da dolazi da vidi Dedu i da nosi Seku. U kući je koliko odmah nastala panika. Žmu je počeo na prste da računa kako bi iz slovenačkog poslovnog primorja mogao da spejs šatlom dobaci do industrijske zone u glavnom nam gradu. Naime, Dever je zakazao sastanak krajnje konspirativno, u rastegljivo vreme u još rastegljivijem kraju, koji se sastoji od industrijskog haluciniranja arhitekte sa visokom temperaturom.

Nakon održanog kućnog saveta, koji je bio kratak ali paničan, doneta je odluka da se pristupi proverenom receptu, odnosno da se iskoriste moje, već proverene, sposobnosti bavljenja ljudskim faktorom, sa naročitim aspektom na užu mi specijalnost ruralnih sposobnosti komunikacije i ljubavi prema rođacima sa sela.

U to ime, za prikazivanje stricu, delegirala sam Prestolonaslednika, koji pod izgovorom raspusta kući svraća retko ali kratko, sve ostalo vreme provodeći mobilno u mom autu, koji ako se dobro sećam crvene boje. Prestolonaslednik je na moj predlog odmah pristao, bez mogućnosti žalbe, jer je u tom trenutku i tako, kao po običaju, bio na terenskom zevzečenju.

Istog dana izvršene su pripreme za doček, Žmu je sateran u radnju, povodom pazarenja poklona za predstojeću razmenu istih povodom rođačkog dočeka. Tom prilikom smo oboje shvatili prolaznost vremena kao takvog, izgubivši tri sata u pokušajima da se ponovo vratimo u trendove igračaka, uz najteže moguće pitanje, »Da l' ovo može da se proguta?«.

Sutradan, opremljena poklonima i Prestolonaslednikom u snu, uspela sam da se uključim u jutarnju kolonu kombija, kamiona i ostalih prevoznih momenata sa najnemogućijim imenima. Rudari su još uvek spavali snom pravednika. Dever je, za to vreme, Prestolonasledniku u fazi raspusne vegetacije, slao poruke o svom kretanju, zahvaljujući kojima smo uspeli da se konačno nađemo sa njegovim žuto-zelenim kamionom, koji se samo ogromantnošću razlikovao od dan ranije kupljenih igračaka.

Oko nas su se dizale sabajlistične, ledene maglice, tutnjali kamioni, vikali skladištari, a Dever nas je grlio, raširivši ruke slavonski široko. Nakon razmene poslednjih informacija o brojčanom stanju familije, Dever je, sa naopačke okrenutom kartom u rukama, jurnuo u drugi kraj Ljubljane. Za njim sam prašila ja, sa vraćenim činom Snajke, a pored mene cerekajući se Prestolonaslednik.

Posle polusatnog istovarivanja zemlje i đubriva za cveće, pristiglog iz Francuske, tokom koga je Dever pokušavao da izbegne gaženje od strane nečega što se valjda zove viličar, a nas dvoje cupkali po masnom kamenju obližnje pruge, u nadi da ćemo uspeti da izbegnemo nenajavljena kretanja u rikverc susednih kamiona.

Tu negde smo uspeli da u'vatimo polusatnu pauzu, strpamo Devera u auto i krenemo ka centralnom objektu posete – Dedi. Prema Deverovim rečima, Seka je ostala u kamionu. Tamo joj je dobro, jer je hladno.

Tokom više no srdačnog susreta, dok sam ja, shodno činu Snajke, seckala, ljuštila i prinosila, Deda i Dever su razmenili poslednje informacije, vezane za poslednje porodično-komšijske slavonske događaje. Dever nam je dao sažete izveštaje, iz kojih smo saznali da se deda Ilija oženio, jer je baba Luca umrla. Ne zna se od čega, ali se sumnja da bi sa tim mogla da ima veze njena navika da puši pola šteke dnevno, a da joj  ne bi pala norma, ustajala je noću na sat vremena. Ivica je polupao bemvea, jer ga majstor nije odozdo baš popravio kako treba. Pandanski mi čin Snajke juri decu, kokoške i nove svinje. Zemlja i rod idu u bescenje...Sledilo je potkrepljivanje fotografijama sa pomenute svadbe i rođendana starijeg Devera. Sa tamburašima u crvenim košuljama. I decom koja liče na moju, toliko da se Mama Priroda sigurno zadovoljno kikoće zbog uspešnog žongliranja genima, a ja moram da razmislim nisam li ipak prilikom poslednje posete Slavoniji koje svoje tamo zaboravila. Tu negde je na dnevni red stigla i Seka. Kaže Dever, ove godine ko što davno nije. Ja se odmah složim, iznevši svoja skromna ekonomska znanja. Dever me pogleda šareno, ali oćuti.

U poslednjem činu vratila sam Devera na kamionsko parkiralište, gde kerber-žena, sa brčićima koji bi mnogim pubertetlijama nabili komplekse, čuva rampu i samo posle kraće debate unutra pušta »male automobile«. Tu se Dever uzverao u kamion i izvukao torbu, punu Seke. Kaže od njega i Zaave mi, uspeo da je prenese, mada je Dedi treba dozirati, star je čovek. Prestolonaslednik i ja smo se okupili oko crne torbe, Dever je zaverenički odšnirao u četvrt, a unutra – Seka u novinama. U trenutku smo bili u oblaku mirisa, Prestolonaslednik je počeo da balavi po patikama, a ja sam crvenim precrtala sve razloge za predprolećnu dijetu. Zajedno sa Sekom u torbi se gurao dvohektarski komad slavonske slanine, san svakog radoholičarskog kardiologa i suva noga od dinosaurusa, koji ipak nije uspeo da izvuče živu glavu predstavljajući se lažno kao svinja.

Torbu, punu novinskog klipinga napunjenog slavonskom ikebanom, strpasmo nekako u gepek, uzvrativši kolekcijom igračaka za dvojnike mojih mladunaca.

Dever je seo u kamion i dok sam mu veselo mahala – iščupao volan. Vilicu su mi zaustavila tek kolena. Prestolonaslednik me iz šoka povratio informacijom da je to normalno i da vozači kamiona imaju više volana...

Za pozdrav, Dever je ispustio trub prekookeanske lađe i nestao na horizontu belog sveta.

Seka je na balkonu. Dinosaurov ekstremitet u podrumu. Slanina saseckana na ekološki sapun i zamrznuta. Gratis buket kobasičarskih, slavonskih virtuoznosti još leži u novinama na masne fleke.

Dever je bio u pravu. Dugo nije bilo ovako dobre godine za Seku.

Kulenovu. Kulenovu seku.

Sekom na Seku.