Sneg, ekologija i kebab

U ovom blogu ćemo pomešati žabe i babe zbog njihove povezanosti sa snegom, ekologijom i kebabom.

Kao prvo, moje drugo dete šalje smsove iz sibirskih prostranstava londonskih aerodroma. Princeza je, kao što to princezama uostalom priliči, ostala zarobljena iza sedam šuma, sedam gora, malo mora i metereološkog doživljaja formata zatrpavanje. Zajedno sa njom je i ostatak ovdašnje malobrojne gimnazije, koji se uputio na ekskurziju u bratsku Britaniju, ni ne slutivši da je u paket- ponudu uračunata i najhladnija zima poslednje decenije u ostrvskom kraljevstvu.

Ipak, ako me išta teši u ovoj bajci u razvoju je činjenica da je Princeza deo porodice sa troje dece. Prema mišljenju bez sumnje stručnog savetnika vlade pomenutog kraljevstva, pojave vrlo neekološkog karaktera:

Kada se uzmu u obzir svi oni fabrički čunkovi (možda ipak čunci) koji nebesa paraju, em kamiončine i nebrojeni automobili po glavi stanovnika, plastika u planinskim količinama, krave koje metanski vetruju, nepoznate količine još manje razgradljivih u veku ove planete materijala, onda se stvarno mora prihvatiti činjenica da će baš ono treće dete ugroziti Mamu Prirodu i našu luster planetu, oko koje zunzara nebrojeno satelita.

Evo upravo stiže neekološki Mali Sin. Dobro je da živimo u pasivnim, nesvesnim sredinama, pa je tako ekološki štetočinast uspeo da se probije na ovaj svet. Da sam tada znala ovo što sada propoveda svesni savetnik ko zna da li bih se odlučila da rodim treće dete...možda bi ekološkije bilo da sam nabavila neku hladnjaču na tri auspuha veličine vodovodnih cevi.

Ovo je bilo o žabama.

Slede babe. Ili možda ipak obrnuto.

Berluskoni zabranio kebab

2. februar 2009. | 01:35 | Izvor: B92 Ljubljana -- Stranka italijanskog premijera Silvia Berluskonija je zabranivši kebab započela kampanju protiv stranih jela u Italiji.

Kako prenosi portal 24ur.com, Berluskonijeva desnica je započela kampanju protiv neitalijanskih jela da bi Italijane usmerila ka domaćoj kuhinji. U Milanu su vlasti već prestale da izdaju radne dozvole za prodavnice i restorane sa stranim jelima, a postojeći restorani sa neitalijanskom hranom moraće da upotrebljavaju domaće sastojke za jela koja pripremaju. Takvih restorana je u Milanu 668.
Ministar za poljoprivredu Luka Zaja, koji zagovara ovaj gastronomski rasizam, kaže da bi postojeći etnički restorani, kojima je još uvek dozvoljeno da rade i koji pripremaju kebab, suši ili kinesku hranu, morali da prestanu da uvoze sastojke "ko zna odakle" i počnu da upotrebljavaju italijanske, dodavši da sam nikada nije probao ni kebab, a ne jede ni ananas.
Poznati italijanski kuvar Vitorio Kastelani kaže da hrana koja bi sasvim bila domaća ne postoji.
"Sve je kombinacija sastojaka i ukusa brojnih kultura koje su se tokom vremena ustalile na nekom području. Većina italijanske kuhinje je uvezena. Sos od paradajza, koji Italijani tako vole da dodaju testeninama dolazi iz Perua, iz 18. veka. Čak i same špagete su stigle sa Markom Polom iz Kine", kaže Kastelani.
On dodaje da je zabrana neitalijanske kuhinje odraz neznanja i ksenofobije. Isto tako je i težak udarac za doseljenike, koji svoj hleb zarađuju upravo pripremanjem svoje domaće hrane, omiljene zbog niskih cena.
Berluskonijeva vlada kritičarima odgovara da su optužbe da se radi o rasizmu sramotne jer ona zapravo želi da zaštiti gastronomsko nasleđe, a kritičari odgovaraju pitanjem zbog čega onda nisu zabranjeni i Mekdonaldsi ili francuski i sicilijanski restorani u kojima se oseća uticaj arapske kuhinje.

E, tu negde, kebaba povodom, vraćamo se u ekološko kraljevstvo, u kom dreždi naša Princeza i čeka da stane prirodna pojava ne bi li moglo da sleti, a možda ipak i poleti ekološko prevozno sredstvo marke avion.

Moj pokušaj da u kraljevstvu napravim pilav i tako nečim što nije slameno, plastično, elastično i sa ukusom stiropora nahranim tri para gladnih očiju plus Žmua, propao je neslavno.

Ja pravljenju pilava pristupam svaki put kada me napuste kuvarska mašta i raskoš namirnica., a na u pomenutom kraljevstvu nas je za deset dana vatila panika od prehrane četvrtastim šnitama hleba sa ukusom otirača i pasujućih roza pločica zvanih šunka. Ostalo je bilo isto to samo u drugom obliku i sa drugim, lažnim imenom.

Za pilav treba pirinač i malo avijacije, ostalo je stvar lovačkih sposobnosti da se medju ostacima u pustom špajzu ili frižideru navata ono što se između šareni.

Ipak, za ovaj pilav, u kraljevskim razmerama, spremili smo se posebno dobro. U obližnjoj radnji, veličine tri nosača aviona sparenih sa mutiranim hangarom, nabavili smo luk, šargarepu, paprike, pirinač i glavne junake – batake. Dobro...luk je bio porculanskog izgleda, a tako je i mirisao, za šargarepe smo prethodno izvadili dozvole za nošenje oružja, a paprike lažnog identiteta su u stvari bile lusteri koje je ishalucinirao dizajner sa temperaturnim grčem. Pirinač ko pirinač. Bataci doduše bledi i bez kapi krvi, verovatno usklađeni sa vegeterijanskim standardima, ali dovoljno rasni da poverujemo u teoriju da pilad vuče poreklo od dinosaurusa.

Elem, dok je troje dece ludo hranilo oči šarenim kutijama musla čiji sadržaj je bio blizak veštačkom đubrivu za prolećnu setvu, Žmu se šarmom izgladnelog kućnog ljubimca vrteo sa ljubavlju oko mene i šporeta koji sam sobom zaklanjala. Iz pripljeskane šerpe se vio miris, kome je ime samo kompliment, dinstajućih se namirnica. Tu negde, kada su bataci postali bojom bliski belim medvedima i mrvu mekši, iste sam raskomadala i ubacila pirinač.

Deca su žvakala musli kartone, a Žmu je vezivao stoljnjak oko vrata. Ja sam budnim okom graničara nedogovorene međudržavne granice merkala pilav u krčkanju. Bio je dovoljan samo trenutak nepažnje...pet minuta negledanja...iz pilava su nestali komadirani bataci. Nema! Ni komadića! Deci su se punili bazenčići u očima, Žmu je bio spreman da stoljnjak stisne do kraja, a ja sam brljala viljuškom panikom arheologa pred karijernim razočarenjem. Bataci su netragom nestali, isparili. Bila sam spremna za vikend u instituciji za mentalnu higijenu. Foks i Skali su baterijom tražili Istinu negde unutra. Kada je panika dobila nivo mirenja sa sudbinom, uspeli smo viljuškarenjem da nađemo tragove mesa čija forma je bila najbliža dlakama. Od bataka je ostao samo pilav željan depilacije.

Kako god, deca izbezumljena od gladi i Žmu na rubu kanibalizma, nasrnuli su na pomenuti čupavi pilav. Tu negde se ispostavilo da je sa batacima nestalo i ono malo ukusa, koji je pomenuti komplimentirani miris obećavao. Žmu je forvardovan u gore navedeni nosač-hangar da donese sve što na maratonskoj dužini nudi polica zvana Začini. I cimet. Ne pravimo pitanje, spremni smo na gastronomsku dekadenciju kineskih mandarina, samo neka ima ukus.

Nakon što se iz lova vratio sa dva cegera začina, kojom prilikom su deca praktično savladala lekciju »Zašto su Britanci toliko dugo držali Indiju pod svojom rukom«, u kastrirani od ukusa pilav smo stresli sve što je dovukao. Bio je to najafrodizijački pilav koji smo ikada jeli. Doduše malo dehidriran i sa pirinčem koji je trebalo tražiti između mirisne prašine indijskog zlata. Foks i Skali su i dalje radili na mesnoj misteriji, ubacujući u X-fajlse fajl debljine britanike, deo od Kl do Hv.

Narednih dana je došlo do još jednog nestajanja. Ovaj put smo bili spremni, ali ništa manje iznenađeni. Na želju u kraljevstvu dugo živećeg druga, probala sam da za upravo pristiglu novogodišnju noć skuvam prebranac. Uz pomoć rebaraca prošvercovanih na ekološko ostrvo. Sve što je ostalo od pomenutog specijaliteta je bila šaka nedefinisanog pirea, iz kog su zevale neskuvane pasulj-ljuske i šverc-rebarca. Foks i Skali su nas molili da se pridružimo u sledećoj epizodi.

Narednog jutra smo uspeli da, preko komšijskih veza, nabavimo argentinski pasulj, plativši ga cenom nešto nižom od cene heroina na slobodnom tržištu. Bar se nije raskuvao. Mada smo i njemu morali da dodamo dvogodišnji rod indijskih začina, podigavši im cenu na svetskoj berzi.

A, onda smo otkrili Treći svet. U malim, uzbrdačko-nizbrdačkim uličicama londonskog centra su se krile radnjice teško čitljivih imena. U njima su plovili poznati otomansko-okupatorski mirisi i u kesicama i kutijama krili prepoznatljivi, iz nacionalnog sećanja, proizvodi. Uključivši i Vegetu. Medju njima su carevali vlasnici ostrvaca ukusa, zamotani u čalme, filozofskog mira pod tekstilnim kubetima. Od svih njih, čija se koža svetlucala bojama od neskafe do mlečne čokolade, moje srce je osvojio Veliki Mag, čalme veće od njega samog, vešto zamotane u neponovljivu lepotu, koja bi velike kreatore naterala u plač od zavisti. Veliki Mag je sedeo iza blagajne, koja se javljala zvukom muzejskog mitraljeza, a ispred njega, u staklenim pregradama ležale su, umetnički složene, najlepše baklavice koje je ljudska civilizacija iznedrila. Sa pistacijama, sa lešnicima, suvim grožđem i mrvama čokolade. Veličine malog prsta. Zamotane od nežnih kora, strpljivošću istočnjačkih filozofa. Vreme je relativno. Baklave su smisao i iskušenje svesnosti. Bila sam spremna da mu dušu prodam, odavde do večnosti, za šaku baklava, koje su punoćom ukusa i mirisa ostavljale Foksa i Skali bez posla.

I dok sam ja, iz sveg kupljenog srca, dušom plaćala kesice malečkih baklava, Žmu i troje dece ludo je konačno, u susednim kebab-kraljevinama, nalazilo gastronomski mir. Adžami-kebabdžije su mahale vitkim noževima, dok je moja porodica gladno gledala komadiće koji su padali u mirisnu moču, spremna da i vrhovima trepavica plati konačno namirivanje gladi.

Sve do kraja našeg bivanja u ekološkoj kraljevini, visili smo kao vrane zavisnice oko prehrambenih hramova Trećeg sveta, spremni da jedemo i rukama i štapićima i čime god, samo da osetimo jedemo bilo šta što nema veze sa građevinskim materijalima ili proizvodima papirne industrije.

Dan danas se setim Velikog Maga i njegove male kneževine još manjih, veličine Đure, baklavica, koje svojim postojanjem prkose vremenu i prostoru, unoseći radost u univerzume čula. Hvala mu. I, da ne zaboravim: Živeo kebab!