Svraka

Sve znam. I da je finansijska kriza. I da šta će mi to. I da već imam tonu, tonu i po. Znam i da me ukućani, a bogami i bliža okolina, gledaju sa lakim podsmehom, kao rovitog pacijenta, koji sa izdresiranim osmehom »Izlečio sam se, jesam majkemi« ide tankom žicom, štiklom nagnutom ka opsesiji protiv koje tableta nema. Najgore je što u njihovim očima sa tri bore osmeha u uglu, vidim navodno razumevanje. Oni kao shvataju kako je meni, jes' im godinama nerazumljivo, ali vole oni mene, neka sam i takva.

Za to vreme ja se krećem korakom lečenog, a neizlečenog bića, koje zlotvori trgovački dovode u neizdrž na samom kraju skoro godišnje apstinencije. Da ne bi bilo nesporazuma, popalili su cakliće i svetliće, kojima ne samo da mame mene, nego će garant da stignu i posetioci iz svemira, koji već danima ne mogu da spavaju od svetlećih perpetuum telegrama, na temu proslave predstojećih potrošačkih praznika.

Čuč koji grmi u zecu je da sam ja svraka i to otvoreno priznajem. Ali to krišom sprovodim u delo, da ne bih preterano uveseljavala ukućane. Mada, pre neki dan me ukebao Mali sin. Banuo iz škole ranije, tiho k'o glista se uvukao u dnevnu sobu. A, taman sam imala pune ruke prošvercovanih ukrasa. Čarobnih. Srvenih. Svetle. Ljubavne posledice romanse između rogate zvezde i mutirane pahuljice.

-         Opet si kupovala ukrase?

-         Ko? Ja? Nisam...ovo su prošlogodišnji, treba da pregledam...

-         A što im onda skidaš etikete?

-         Etikete...Šta ti radiš ovde, što nisi u školi, vidi kakve su ti pantalone, gde ti je donja majica, šta si dobio iz fizike?!...

Stvarno reči nemam, ova današnja omladina je izgubila svaki osećaj za filing, to preslišavanje, to ometanje roditeljica u osnovnim pravima dečijih radosti, ja reči nemam. Poslednja vremena su stigla. Mada, prolazno vreme mi je dosta dobro. Uz pomoć suzdržavanja sam došla u posed nekoliko novih, prosto čarobnih i neophodimih, lampiona, par zvezdica kariranih i srca istih sa sve tračicama na bombonicu, kilo i po pomenutih hibrida zvezhulja crvene boje i maksimalno svetlećih, dvanaest kilometara novih lampica za jelku sa osamnaest programa cakleće histerije, dva jelena u skoku pripljeskana iz profila i na šljočice, još dva trodimenzionalna trbatija jelena impresivnih bračnih obeležja marke rogovi, tri patuljka slatka mala bradata, dva Deda Mraza krpena sa pretpostavljenim viškom holesterola u formi trbe u dvanaestom mesecu – trojke, buket cimeta veličine srodne lajsni za parket, em kutija za kekse sa srebrnom lopticom gore i zimskim čarolijama na bokovima, kao i dva čaršafčeta-stoljnjaka na Sneške Beliće i jelke sa boginjama maskiranim u lampione. I dva dueta Deda Mrazove radne snage od drveta. A, štetovala sam i girlandu, koja je u oštroj konkurenciji prirodnim šipkovim granama.

Nije to ništa obzirom na moju novogodišnju kondiciju i pasiju. Posebno uzevši u obzir da je svaka radnja otvorila hangar od sedam hektara posvećen isključivo novogodišnjem kiču. U koji ja ulazim korakom lečenog alkoholičara u poseti fabrici viskija. Posebno slaba tačka mi je jedno radnjiče u giga-mega-hipo-ura šoping centru ovdašnjem među mnogima, u kojoj su očito dekoraciji i nabavci pristupili mojim receptom - dva-tri kipera šlepera sručiti da se blješti do onemoglosti. Uprkos ovogodišnjem trendu uvođenja tropskih boja na jelke, tirkizne i ciklama, ova radnjica se drži tradicionalnih boja, crvene, zlatne, zelene i kobajagi belo snega. Uz to, hvala im, nisu uveli vrlo in slonove maskirane u lampione i kamile u zvezde, uz leptirove na rupe i kubetske visuljke, zahvaljujući kojima jelka nemilosrdno liči na čiviluk u haremu.

Daklem, pomenuta radnjica je ove godine, mojoj duši svrake ponudila dedamrazovske kape za čaše, čiju neophodnost tek treba da shvatim, limenog vojnika sa svrhom kutije i dentalnim problemima u obliku dabrovskih zuba. Tu su i muzičke kutije sa malim klizačima oko čačkalica-jelke i krdo plišanih krava u novogodišnjim suknjama. Sumnjam da dotle dobacujem. Posebna ponuda su plišani kolači za kačenje na jelku, koji su  sposobni da životno zbune maloletne goste, a gratis odlično 'vataju prašinu. Al' mogu da se peru u mašini za veš. Za posebno zahtevne tu su i svećnjaci u obliku jelke i jelka u obliku semafora, da ne pominjem irvasa koji kaki svilene bombone. Jer mu niko nije rekao da su lampioni samo za ukras. Doduše većina ove ponude kod mojih ukućana izaziva oftamološke reakcije kotrljanja očima, pa je tako jednoglasno odbijen moj predlog da se za Novu godinu ulepšamo rajfovima na irvasovske rogove. Žmua mogu da razumem, ali zašto deca neće da nose rogove, to ne razumem.

Što se tiče ovogodišnjih rekordera u mašti koja se kreće suprotnim pravcem u jednosmernoj ulici, to su plišana glava, prirodne veličine, irvasa i pingvini izbečenih očiju, koji u praznične dane sobom unose veselje sumnjivog psihološkog porekla. Inače, ko bi se radovao giljotiniranom plišanom irvasu na zidu? A ni ne svetli...