Dosta je bilo zezanja

Sve je to lepo, literatura, knjige, potpisivanje i sajam, ali moji ukućani, sticajem dvonedeljnih okolnosti formirali su grupu Napušteni iodmajkežene ostavljeni, nomadsko-sakupljačkog karaktera. Mada više su nomadirali, a manje sakupljali, jer u suprotnom ne bih pri povratku kući ugazila u torbu za fudbal-trening, odakle sam se slobodnim stilom lansirala preko zaboravljenih kofera u hodniku i troskokom prestravila mačke, koje su svile gnezdo u hrpi napuštenih novina.

Moj spektakularni upad, više spotik u stan dočekao je hor izgladnelih očiju, koje su do tada radovale kafanske vlasnike. Žmu se skoro zateturao od sreće ispraćene kokerovskom patnjom u pogledu izmučenog samohranog roditelja. Taj trenutak su tri Nomada iskoristila da zbrišu iz kuće, jer General se vratio, sve je pod kontrolom, dakle i sređivanje linije fronta zatrpavane tokom dve nedelje nomadiranja. A i posle gledanja gomile američkih serija o proizvodnji i napuštanju mesta zločina, trojka se odlučila da sa istog što pre umakne, pa makar za sobom ostavila i sve nepobitne dokaze. Najstariji Nomad Žmu, uz dubok uzdah se utopio u fotelju i verovatno zahvaljivao svim bogovima univerzuma što se Ženamajka konačno vratila. Uostalom nije se on učlanio u biblioteku, nego oženio...

Daljom inspekcijom terena utvrdila sam da je situacija zabrinjavajuća. Milo rečeno nepregledna. Marke Nekonstruktivni haos. Nomadi su svuda za sobom ostavljali odeću, čija je glavna karakteristika bila nepoznati stepen higijene, ali visoki rang zgužvuljanosti. Usput sam pronašla tragove pokušaja pranja veša. Mada ne i sušenja istog. Poslednji veš koji je Mali sin oprao živeo je dehidriranim životom kartoniranih lopti, koje sam primenom sekire uspela da savladam i naguram na ponovno pranje u mašinu. Koja je od tada roptala, pokušavajući pod mojom čvrstom rukom da savlada nagomilani veš u formi ozbiljnog izazova i za kondicijski bolje pripremljenog alpinistu.  

Sve stvari su promenile svoja mesta, našavši se na najnemogućijim lokacijama. Poput kutlače u kupatilu. Čista avangarda umetnika na slobodi. Uostalom zašto bi i stajale tamo gde spadaju, zbog čega bi im Nomadi ograničavali slobodu kretanja, garantovanu Konvencijom o spontanosti i mobilnosti kućevnih potrepština.

Frižider je bio vrhunski dokaz arheologa da prvobitne ljudske zajednice nisu imale ovu vrstu kuhinjskih aparata, niti su znale da je koriste. Očito je da su Nomadi najpre mazali ruke nepoznatim prirodnim, jestivim legurama, pa tek onda zalepivši ih za frižiderska vrata pokušavali da ista otvore. Kvaka ih je kanda samo ometala. Unutrašnjost frižidera je najkraće rečeno bila Pasterov san. Gosin Paster bi sigurno iz groba ustao da vidi tu količinu plesni i bakterija, koja su u frižideru, tokom dve nedelje mog izbivanja, uspele da dodju do visokog stupnja razvoja, vodeći divlji seksualni život i svakodnevne orgije na namirnicama. Sigurna sam da me je salata gledala, očima skoro već potpuno svesnog, razvijenog organizma koji bi, u saradnji sa krastavcima pokrivenim plišanom truleži, mogao uskoro da sklopi savez o osvajanju planete i preuzimanju kontrole nad našim delom svemira.

Za razliku od plesni, koja je stimulisano dostigla nivo razvoja razumnih stvorova, cveće u kući konkurisalo je kotrljajućim žbunovima iz kaubojskih filmova. Moje orhideje proklinjale su dan kada ih je iko proglasio cvetom Zmajeva i svojim opstankom dovodile u sumnju tvrdnju da su poreklom iz šuma apsolutne vlažnosti. Mada, sa druge strane izgledom su potvrdjivale i da su one ipak korov, sasvim slučajno lepih cvetova. Koji su u nomadskoj sredini ležali pod radijatorima. Da je na njih naleteo neki leptir, sigurno bi im organizovao rođačku sahranu i komemorativnu sednicu.

Kad smo već kod životinja, možda Nesi zaista ne živi u onom ledenom jezeru, ali mogla je bez mog iznenađenja da izroni iz kuhinjskog lavaboa zatrpanog sudovima. Tu bi joj bilo divno. Puno mesta za pouzdano sakrivanje, a i gomila ostataka hrane. Naročito one koja svedoči o tome da Marko Polo nije džaba putovao u Kinu.

Nakon intenzivnog rada na kućnom terenu kojom prilikom sam, tokom nekoliko dana saniranja istog, prepešačila oko 2.597 kilometara tehnikom afričkih poštara koji nose telegram o objavi rata, stan je počeo da dobija svoj pređašnji oblik, udaljivši se konačno od izgleda nomadskog logora napuštenog u paničnom bežanju od sedam mršavih krava.

Žmu je sa zahvalnošću preo, ugrožavajući prirodni identitet i svrhu mačaka, čim se iz kuhinje zaviorio prvi miris hrane. Još kad je iz rerne pohrlio vruć miomiris pečenih krompira, sigurna sam da sam u njegovim rukama videla kraći konopac za privezivanje za šporet, a u cilju svodjenja mog fija kretanja na kuhinjski minimum, uz potpunu isključenost tamonekihsajmova knjiga.

Uostalom da su knjige dobre ne bi ljudi čitali stripove.