Rastanak

Cvrčak

Ovo kad se topi Sunčana strana Alpa je za podivljati. Prvo je nebo bilo plavo. Plavo kao kičasti telegram za novorođenog sina. A onda je počelo da bledi, valjda ka usijanju. Već par dana je nebo isprana muška pidžama, a sunce peče, prži, sija, oči isteruje. Odnekud se, u Ljubljani, stvorili i zričci. Poslednjih dana, ne da zriču, nego mahnitaju. Prolupali. Verovatno od vrućinčine porasli, prerasli kornjače, pa stružu kao dopisni učenici kontrabasa.

Al' evo, danas je bolje, može makar da se diše i ako je verovati, vazda stravično obučenim metereolozima, moći ćemo uskoro da isključimo škrge i čak, preko dana, da izlazimo napolje. Što jedva čekam. Ovih rastopljenih dana, živim kao šišmiš. Kao pingvin osuđen na trope, zbog pronevere leda.

(Evo odoše mi dva mlađa deteta, da kod druga, sa još gomilom maloletnika, u centru grada, kampuju. Originalno. Domaćinova majka, verovatno od posledica žege, im dozvolila da kampuju u dvorištu. Pokupili sve slatkiše, čajeve, vodu i vreće za spavanje, pidžame ne žele i odoše. Nema ništa lepše od kampovanja na betonu. Što će saznati noćas. A komarci k'o galebovi. Otići će lozovača na mazanje.)

Kao drugo...em ova vrućinčina, em se danas rastadoh od mog Cvrčka. Još sam u šoku. Nema ga u garaži. Sam je na parkingu auto-prodavnice...Za sve je kriv moj Žmu. Kada sam, skoro otoič, u svojoj rosnoj 159-oj godini, položila vozački, moj Žmu je čučnuo i rekao mi da za sve Nove godine, Prve majove, rodjendane i troje dece što sam rodila, izaberem autić za sebe.

Pravo da vam kažem, mene auti uopšte ne zanimaju. Svejedno mi. Da ima četiri točka, radio i klimu i meni dosta.Danima sam se šunjala po auto-sajtovima i bilo mi sve nekako isto. Dok nisam ugledala Cvrčka...Tada je još uvek imao svoje auto-ime, a deca su ga kasnije prozvala - Cvrčak. I Žmu mi ga kupio, kivi zelenog, tačno takvog kakvog sam htela.

Odlično smo se razumeli. Postao je deo naše porodice (što Žmuovom kuća-autu još ne uspeva ;). Rada i ja smo se u njemu vozale k'o devojčice. Trpale u gepek sve zalihe za gladnu mladunčad, stolice, daske...Gorica, ja i Cvrčak smo išli na ljubljanske kafe i sezonska poniženja. Na Bohinju je bio kao da se tamo rodio, kao velika, zelena buba. Njime se horda dece prevozila na bazene, u bioskope...ogluveo je od cičanja horde pubertetnica i pokušaja basiranja maloletnih, musavih dečaka.

A onda je Žmu rekao da je Crvčak premali. Deca porasla. Kad ih sve potrpam, ubogi Cvrčak samo što ne pukne po šavovima...nije bezbedno, ne vredi...I tako je moj Crvčak otišao staro za novo. Ne kažem, ovaj novi, ipak samo auto, je lep. Crven. Izabrala deca. Baš je fini. Veliki. Samo meni žao mog Cvrčka.

Danas sam morala da ga odvezem u tu odvratnu preprodavačku, staro za novo radnju. Mog Cvrčka...i da se, pre toga iselim iz njega. Nisam ni znala koliko neophodnih stvari, koje nikada nisam koristila, imam u njemu: malu, mirišljavu, krpenu vešticu pod ogledalom, piknik ćebe-odozdo plastično, prase-pernica sa neophodnim, priručnim alatom, kojim bih mogla da popravim samo dečiju igračku...gomila mapa, koje mi nikada nisu trebale...sunđera i neki sprej za mraz, koji mi se polio po gepeku (jedini način da ga potrošim), kišobran i mentol-bombone elastične. Bojice, igračke, lopta drečavo roza (kad se parkiramo da se poloptamo usred grada), gomila kesa i plava korpa. Sitniš. Čak i onaj van opticaja. Malecki meda - merač krivina. Kupio mi ga sin. Sedeo u uglu šoferšajbne. Kao potvrda Žmuu, živa, da ne ulazim oštro u krivine. E, ako meda padne, to je oštro. U suprotnom, nema osnova za žalbe. Mada je Žmu, sasvim nekorektno tvrdio da sam medu krišom zalepila, pa zato i ne pada. Patkica, skroz malečka, koja svetli noću. Sama od sebe...milion hemijskih i tabak papira, valjda ako usput me uhvati stvaralačka kriza. Baterije. Maže protiv krpelja. Flasteri. Čupava patka za CD-ove. Sa velikim, crnim očima. Sjajnim k'o tvrdokrilci. Mogla sam da živim u Cvrčku šta sam sve u njega navukla. Kad je neophodno, šta ću...

Eto. Sve sam potrpala u oveću veš-korpu i odnela u podrume donje. Kad mi uruče onaj Auto, da se naselim. Mada to nije isto. Deca već traže novo ime za Madam Auto.

Nadala sam se da bih mogla, krišom, da zadržim rezervni ključeve, pa ako negde, ikad, možda, ipak, prepoznam mog Cvrčka, po malom grebu iznad levog zadnjeg točka, da malo gvirnem u njega. Sigurno ću mu neostajati. To bi mu sigurno, emotivno, pomoglo da se stabilizuje i lakše navikne na budućeg, novog vlasnika.

" I cvrči, cvrči cvrčak,

na čvoru crne smrče,

svoj trohej zagušljivi,

svoj zvučni, teški jamb.

Podne je, tišinom razlježe se

sunčani ditiramb.

I pjeva........"