Ola!

Mi smo se, prošle nedelje, pridružili turističkoj sorti, tako što nam je Žmu organizovao naučno-poučno-relaksirajuću posetu Barseloni. Da bi bilo što relaksiraksičnije Pater familias nas je probudio k'o vampire u cik zore i saterao u hodnik. Tu smo se sudarali, razvodili i dolazili u iskušenje da potomstvo uvalimo socijalnom ili crkvi, brojali sabrana dela zvana pasoši (koji jes' da nam ne trebaju, al' nikad ne znaš...), nagurali se u lift, dva puta prebrojavali u autu i kroz kolonu kamiona, u službi globalizacije, uspeli da se dočepamo aerodroma. Dok su potomci zaspano klimali visibaba-glavama nad pamučnim oblacima, Žmu je već razvlačio tapet-kartu Barselone, a ja sam o pokušavala da razumem španski-engleski umiljate stjuardese teške oko četeres' kila žive vage, koja je elegantno gimnasticirala par metara dalje. Razumela sam samo »djentlemens«, što mi je za koncentraciju kojom raspolažem u to doba jutra zvano noć bilo više no dovoljno.

Nakon što smo stigli u hotel, dok je sunce tek bunovno razmišljalo da li da uopšte izađe tog dana, Žmu nas je postrojio, preslišao i utvrdio da je zaboravljena kamera i memorikard, razvio kartu grada i pomoću nje našao lift. Predvođeni samouverenim ocem porodice izbauljali smo iz hotela i korakom afričkog poštara, koji nosi telegram o objavi rata, jurnuli Barselonom – napred Alfa mužjak, za njim troje dece ludo, a na repu ja, opasana torbom koja je mimoidućima jasno signalizirala da će majka-kengur uskoro dobiti blizance.

Priznajem da se u suvereno ubeđenje mog Žmua da vlada svim stranim prostorima, pomoću karte u rukama, ja ne mešam. Orjentacija mi je slaba strana. Izgubim se očas posla. Da sam pčela nikad se kući ne bih vratila. Tog dana nas je Žmu gonio k'o bog đavola, sve nizbrdački, pa uvijeno, pa u gungulu La Ramble, gde me je konačno probudio žbun koji mi je veselo mahao. Grčevitim pokretom, preporučenim od strane slovenačkog ministarstva spoljnih poslova za posete Španiji, a poznatijim kao japanski zagrljaj, levom rukom sam čvršće prigrlila trudnu torbu, a drugom pokušavala da zgrabim bar jedno od moje mladunčadi. Ono najbliže žbunu. Kako se kasnije ispostavilo, žbun je bio umetnik na slobodi, zaboden u panj i spreman da se slika i druži za bilo koju valutu.

Tog dana me zaboleo vrat od zveranja u nebrojene balkone Barselone. Divni balkoni od kovanog gvožđa, puni cveća, bili su ozbiljan problem Žmuu, koji je pokušavao em da se orjentiše, em da me ne izgubi na repu familijarne turističke gliste. Kad smo stigli do majstora Kolumba, koji u luci, mal'ne pod nebom, pokazuje na more, meni je kičma već izgledala kao violinski ključ. Tu nam je dozvoljen sladoled, a onda nas je turistički gonič, zvani Žmu ponovo poveo u jurku po Barseloni. Posle prvih 593 kilometra, noge nismo ni osećali, tako da uz brzo hranjenje i protrčavanje kroz pijacu, stuštili smo se ka hotelu, jer je već padala noć. Prema Žmuovim tvrdnjama hotel je bio »tu blizu, par ulica dalje«. Dok je naš turistički konkvistador marširao sa kartom u ruci i sentencom »i tako ne možemo da se izgubimo, jer su sve ulice pod pravim uglom«, pala je duboka noć, a mi smo i dalje klipsali za njim, očekujući da se uskoro pojavimo pred državnom granicom Avganistana. Hotel je nađen posle novih 679 kilometara, jer se ispostavilo da smo pogrešno skrenuli levo. Naravno pod pravim uglom.

U hotel smo ugmizali u koloni izmoždene turističke sabraće, koja je vukla noge za sobom, dok su im razglednice i rogati bikovi, svih boja i veličina, ispadali iz džepova. Tu noć smo spavali snom iznurene vojske, a mladunčad su u snu cvilila k'o kuce male, sve trzajući nogama.

Naredna dva dana smo ustajali u vreme kada ležu siti vampiri i u organizaciji organizovanog Žmua priključivali se organizovanom razgledanju Barselone. Što na krovu autobusa gde caruju tajfuni, što unutra, sa zelenim gljivicama-slušalicama, uzaludno pokušavajući da razumemo vodiča koji je govorio engleski na španskom, živahno kao vodopad. Da nam ne bi pala kondicija, posle celodnevnog kulturno-umetničko-istorijskog šarenila, Žmu nas je gonio na dalje pešačko forsiranje grada, tokom čega smo konačno shvatili da samo portiri u hotelima govore engleski, dok ostali žitelji Barselone ne govore ni španski. Mada, umiljato se smeju i veselo, pozdravno klikću »Ola!«

Naravno da je muški deo naše familijarne populacije morao da ode i do svetišta zvanog Barsin stadion, odakle su se jedva vratili sa gomilom kesa i finansijski ošišani do glave. Princeza i ja smo se osvetile posetom sakrivene radnjice za pubertetnice iz porodice »Beeezveze«, gde sam se upoznala sa najnovijom šišmiš modom potkrepljenom tilom u ogromnim količinama. A kad je, narednog dana, muški deo ekipe, izmožden kulturnim turizmom, poverovao da je kraj, ja sam ih uterala u Pikasov muzej. Da zapamte kad su na stadionu proveli više od četiri sata. Ekipa u Barsinim majicama, vrednim litra krvi i levog bubrega po rukavu, spoticala se za mnom cvileći, dok su im pred očima sve lelujali potezi velikog Majstora.

Punih glava Gaudija, Pikasa, Dalija, gotskih katedrala, velike morske sile, mozaika, brda čarobnog imena Tibidabo, barselonskih balkona, mora do ruba neba, fikusa velikih kao drveće, Prvog maja uz miting crvenih zastava i originalnu Karmelu, uz veliku muku spakovanu Barsinu loptu, tri kilograma knjiga o Barseloni i Gaudiju, Žmu nas je narednog jutra, koje još nije ni počelo, ponovo postrojio, prebrojao i dokoturao na aerodrom.

Odatle, sve po nebeskoj vatici, vratili smo se kući stopala većih za bar tri broja, sa kondicijom nomadskih plemena, u snu buncajući »Ola!« A, meni je od cele prekrasne Barselone u nezaboravu ostao pametan, radoznali pogled bele guske. U atrijumu jednog manastira, šetale su se bele guske. Narandžastih nogu, gegavim hodom, zaposlene čupkanjem trave između starih kamenih kocki. Sve, sem jedne, koja je skoncentrisano virila iza kamenog zidića-ograde i bez straha, mirno, domaćinski gledala turiste.