A šta da je Vencislav bio ljut?

Autor: Rodoljub Šabić

Informacije o famoznom satelitu više nisu tajna! Vest da je Vlada skinula oznaku tajnosti sa ovih informacija privukla je toliko pažnje medija da nije ništa neobično što je jedva primećeno promakla vest da je još jedna „tajna", prestala to da bude. A šteta, jer i vest da su i informacije o izgradnji rafinerije u Smederevu, pre neki dan, stavljene na uvid javnosti zaslužuje pažnju.

Gradske vlasti Smedereva, postupile su po nalogu Poverenika za informacije i dale tražiocu, novinarki jednog dnevnog lista, kako stoji u nalogu Poverenika „ugovor o regulisanju prava i obaveza oko izgradnje rafinerije nafte potpisan od strane gradonačelnika Smedereva i Vencislava Ivanova direktora „Komiko Oil". Ne bi trebalo da je to nešto neobično. U stvari, ako je nešto neobično onda je to činjenica da je uopšte bila potrebna intervencija Poverenika. U slučajevima kad se radi posao kakav je izgradnja rafinerije valjda je očigledno da uz uvek prisutan opravdani interes javnosti za informacije o raspolaganju javnim resursima postoji i ništa manje legitiman interes za informacije o zaštiti okoline. Pravo javnosti da zna je, dakle, dvostruko legitimisano.

Zato je zaista „zanimljivo" zašto su i kako, gradske vlasti sa „Komiko Oil"-om zaključile „Ugovor o zaštiti poverljivosti podataka" i (verovali ili ne) proglasile poverljivom „svaku informaciju koju ugovorne strane dostavljaju jedna drugoj pre i u toku projekta izgradnje". Isto tako je „zanimljivo" da gradske vlasti „ne znaju" da je apsolutno nedopustivo da se komercijalnim ugovorima isključuje ustavom i zakonom zajemčeno pravo javnosti da zna kako se raspolaže javnim novcem i dobrima. Odredbama komercijalnih ugovora, obligaciono pravnim, ne mogu se suspendovati ustavne i zakonske odredbe javnopravnog, imperativnog karaktera. Nigde na svetu, pa valjda ni kod nas. Da ne pričamo o tome da po našim zakonima o slobodnom pirstupu informacijama i o tajnosti podataka sama činjenica da neka informacija formalno nosi oznaku makar i najvećeg stepena poverljivosti nije dovoljan razlog za ograničenje prava javnosti, da je uz nju potreban i materijalni razlog, činjenica da se iza tajne „krije" zakonit i legitiman interes, u konkretnom trenutku pretežan u odnosu na pravo javnosti da zna.
Ipak, bar za ovu priliku posebno je zanimljiv način na koji su gradske vlasti rešile „problem", koji je napravio nalog Poverenika za informacije, za njih konačan i obavezujući.

One su se obratile Komiko Oil-u s molbom da im on dozvoli da informacije stave na raspolganje javnosti. Dakle, pošto su se ugovorom „obavezale" da neće poštovati zakone svoje zemlje, sada su zamolile Vinceslava da im dozvoli da ih ipak poštuju, i da postupaju po nalozima njenih nadležnih državnih organa. I Vinceslav je eto, bio dobre volje pa im je to dozvolio. Ali, šta bi bilo da nije? Da je Vencislav recimo bio ljut, zato što je ustao ne levu nogu ili je izgubio nekakav novac igrajući na londonskoj ili tokijskoj berzi, pa da je rekao - iš, bre, ne dozvoljavam! Da li bi nas to suočilo sa nerešivim problemom?

„Nadležni" duguju odgovor na ovo pitanje. Odgovor koji bi morao biti u skladu sa zahtevom da kad su u pitanju Ustav, zakon i prava građana, ničim ne smeju dovoditi u pitanje bar neophodan minimum (samo)poštovanja.