Koliko su  kod nas u Srbiji država, istoričari, političari , javni delatnici , pisci i štanceri udžbenika i novih istorijskih čitanki uporni u minimiziranju i brisanju sećanja na ljude i događaje iz antifašističke borbe, toliko su Rusi još uporni da nas ipak na to potsete.

Dok oni ulažu ogromni trud i napore da dokažu da 2. svetskog rata nije ni bilo osim kad im zatreba  licitiranje sa srpskim stradanjima u tom ratu, Rusi nam uporno “imputiraju” antifašizam, a mi se ponašamo kao Pavle Vujisić u onom filmu kad mu pomenu neku gospođu o kojoj pojma nema a on kaže “Gospođa Pešić, o daaa, daaa”.

Srbija je zaboravila sebe, uvela kolektivnu amneziju na period od 1918. do 1999.godine.

I taman kad neki naši pomisliše da su konačno završili sa glumljenjem  antifašizma zbog Rusa, a ono Rusi nas opet potsetiše, ne ostavljaju nas na miru ,pa uvrstiše film «Bitka na Neretvi» među 10 najboljih filmova o 2. svetskom ratu.,a onda i Medvedev dodeli medalju našem akademiku Dobrici Ćosiću.

 Nekoliko dana pre toga bi jubilej našeg Valtera.

 

5.10.2000. 

Nisam bila na stvaranju. Ne volim barikadnu istoriju. Tačnije: u Istoriju nisam više verovala. Sedela sam kod kuće, i gledala kako se ponašaju: vernici?

Pomalo depresivna ne)radnja, priznajem. Iako ni u depresiju ne verujem: Ako želiš da budeš dobro, uvek ima načina. Uprkos (Istoriji. Uprkos verovanju da nema uvek.

U ponedeljak uveče je u svojoj 100-oj godini preminula Mip Gi (Miep Gies), poslednja preživela među zaštitnicima Ane Frank (Anne Frank) i žena koja je sačuvala njen dnevnik, živi spomenik stradalima tokom Holokausta i strahota Drugog svetskog rata.

Gospođa Gi nije tražila priznanja za to što je, zajedno sa svojim suprugom i troje drugih, skrivala Anu Frank, njenog oca, majku, stariju sestru i četiri druga holandska Jevreja tokom 25 meseci nacističke okupacije Amsterdama. Ali njen plemeniti čin je postao poznat u javnosti tek nakon objavljivanja njenih memoara.

Kada je Gestapo otkrio skrovište u kancelariji Otoa Franka, 4. avgusta 1944. i uhapsila osmoro stanara koji su se tamo skrivali, iza njih je ostao samo Anin dnevnik. Rukopis pripoveda o životu u toj prostoriji iza pokretne police za knjige i o intimnim mislima i nadama mlade devojke. Gospođa Gi je spise skupila i sakrila ih, nepročitane, nadajući se da će se jednog dana Ana vratiti i tražiti ih natrag.

 

           Zato što je Hilari rešila da svrati na kafu, krenuo sam mnogo ranije nego što bih to inače učinio, već unapred iznerviran mogućnošću da zakasnim na književno-istorijsko veče sa Dubravkom Stojanović. Ispostavilo se, međutim, da je Hilari na saobraćaj delovala neočekivano blagotvorno, te sam most prešao veoma brzo, i to u polupraznom autobusu, pre svega zahvaljujući kontrolorima

Brka? Bio mi je kum na venčanju s Draganom. Počeo sam da ga zovem Brka kada se vratio iz vojske sa brkovima ispod nosa. Iako je posle pustio bradu koju nije obrijao do dana današnjeg, mislim da ga ni sin ne zna bez brade, meni je nekako ostalo drago da ga jedini ja zovem Brka. Mlađi sam od njega tri godine ali me je polovinom šezdesetih često vukao sa sobom po kafanama. Ne retko je s nama išao i Miljenko njegov stari drugar,

AleXandar Lambros

Pojam „dve Srbije" mada u poslednje dve decenije aktuelizovan do granica apsurdnog, što su često, praksa pokazuje, prirodne granice za većinu socio-kulturološko-političkih pojava u Srba, zapravo je dosta stariji i datira, kao i gotovo sve ostalo, iz Srednjeg veka. Tragovi koncepta „dve Srbije" mogu se pronaći još u samim počecima srpske državne samostalnosti kada su njeni prvi vladari u svojim političkim manevrima, a okruženi pretećim silama i sa Istoka i sa Zapada, pokušavali da ostvare dobre odnose s obe političke strane sveta. Sedere duabus selis,  koncept koji nije stran mnogim narodima, a posebno onim koji svaki rat započnu na pogrešnoj a završe na pobedničkoj strani, u Srba je sudbinski bio podvučen specifičnim geostrategijskim položajem. Drevno rimsko carstvo se, naime, raspuklo na pola po tektonsko civilizacijskoj liniji koja se, na nesreću, prostire po sred srpskih istorijskih zemalja.

Nije mi namera da veličam naše komšije, ni da ih unižavam. Naravno, niti nas. Samo, eto, imamo tu nesrećnu istoriju uglavnom loših odnosa sa nezdravo mnogo zle krvi. Sada se može reći da su ti odnosi civilizovaniji, uljuđeniji, ali i dalje se gledamo ispod oka, sumnjičavo. I naravno, poredimo se.

Cerska bitka, prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu nad Centralnim silama (Austrougarska i nemačko carstvo), vođena je od 12. do 24. avgusta 1914. godine, a u istoriografiji se pominje i kao Jadarska bitka, jer su se glavne vojne operacije odvijale u slivu reke Jadar.

U zoru 15. septembra 1918. general Franše de Epere naređuje da se krene u proboj Solunskog fronta, u kome je srpska vojska odigrala glavnu ulogu i koji se ubraja među najuspešnije operacije Prvog svetskog rata. U 5.30 časova, posle snažne artiljerijske pripreme, divizije prvog ešalona Druge armije krenule su u napad.

 

 

IZ SAOPŠTENJA KOMANDANTA SAVEZNIČKIH TRUPA NA SOLUNSKOM FRONTU, GENERALA FRANSE d'EPERE-a

16. septembra 1918.