Odavno smeram da napišem tekst o Manastiru koji izuzetno volim. Nažalost, najnoviji dogadjaji naterali su me da taj svoj naum učinim brže nego što sam očekivao.

Pre tri dana, neki mediji objavili su vest da je bratstvo Manastira Sveti Arhangeli kod Prizrena u toliko teškoj situaciji da razmišlja da napusti Manastir. Dan kasnije, a evo i danas, vest je bilo moguće naći samo na sajtu Kurira. Volšebno je nestala iz svih drugih medija!

Raspitao sam se na par mesta i shvatio u čemu je stvar: kažnjavaju ih zato što su "Artemijevi". Ne samo da su ih doveli u bezizlaznu situaciju uskraćivanjem koječega (pored sve muke koju ionako imaju pod pritiscima kojima su izloženi), nego je organizovano i zatiranje svake vesti o njihovoj situaciji.

Iz sasvim drugog izvora, saznao sam da sličnu sudbinu deli i Manastir Devič. Sestrinstvo bukvalno gladuje. Prijateljica koja ih je posetila priča da kad su ona i njena majka bile u poseti, videle su da su zalihe hrane bile pri kraju i da monahinje dele dva krompira i jednu papriku za ručak.

dvadeset prvog jula ove godine u petnaest časova biće dvadeset i pet godina od smrti zorana radmilovića. 

u dvanaest časova, u podne -  biće postavljena  spomen ploča na jednom velikom stubu ispred zgrade u kojoj smo živeli.

najavila pre nekih mesec dana, ali evo ću ponovo za one koji bi hteli da dođu a zaboravili su ili nisu čuli, uz žaljenje što neki neće doći a hteli su (nego su sad već otišli nazad svojim kućama u belom svetu) 

 

 

 

Александар Ламброс

Из неког необјашњивог разлога у Србији ево већ коју деценију влада тренд истицања јавних натписа латиничним писмом и, у још необјашњивијем тренду, на неправилном енглеском. Пре неки дан сам пазарио у приватној радњи која се зове „Familly Marcet" Две грешке у две речи. А могла је лепо да се зове „Породична бакалница", или „Код Пере (Жике, Мике), како год да је име власника радње, еквивалетно оном чувеном француском „Chez ... " ... Није редак случај ни налетети на енглеске речи исписане ћирилицом (са све удвојеним словима) или на стране речи у српском транскрипту.

30 godina... život je ono što nam se dešava dok pravimo druge planove, kako reče Džon Lenon u pesmi svom sinu Šonu.

Autor teksta koji je pred vama je naša koleginica sa bloga, Marijana Janković, diplomirani istoričar.

Veoma davno živeo je jedan mladi princ. Bio je neobično mudar, bogat i lep. Sva vrata svetske slave i uživanja bila su mu otvorena. Ali, nešto u njemu odvraćalo ga je od svih tih čari i privlačnosti sveta za kojima su milioni ostalih ljudskih bića žudeli. I jednoga

 
 (или како је пропала једна армија и њена више него праведна ствар)

Брзо је завршио, преко реда, тек је 8:30, о пумпи не мора још да брине, Белић је тамо, то је бар једна, и можда једина, поуздана ствар с њим -- изгуби се некуд тек после десет -- па је зато Дејан пумпаџија, засуканог рукава, држећи руку савијену у лакту да би у превоју задржао крвави комад вате, пошао ка кантини да нешто поједе пре него што му се потпуно смрачи пред очима. Сокић који је добио у стационару откако је дао крв је испио још тамо, чак му је и пријао, али двадесет-грамску мармеладу није ни погледао. Дај то оном сероњи што се бунио у реду, кажи му, десетару, рек'о ти онај да можеш да му полижеш, казао је војнику болничару кад је једном руком натукао капу и кренуо.

Bane je bio spavalica i često se dešavalo da mu osećaj odgovornosti  prevagne nad potrebom za snom tek na poslednji, drhtavi cing budilnika ali ovog puta zvonjava nije prestajala. Posegao je rukom da ugasi mrski zvuk ali bez uspeha. Otvorio je oči i pogledao, sat je pokazivao da nema još ni šest. Još jedan sat sna, pomislio je ali se zvuk zvona širio kućom i dalje, besno i nestrpljivo. Zatim se oglasilo novo zvonjenje, ritmično, sa kratkim prekidima. Minut kasnije majka mu je uletela u sobu, bez kucanja, u šlafroku i sa papilotnama na glavi, potpuno nečuveno, i  paničnim glasom uzviknula: „ Ustaj, Bane! Puč!’’

Gost autor: omega68

Добри смо ми, одлични смо, колико смо убијани и заглупљивани.

Шта је србски домаћин могао да ради док је хиљадама година поред њега, његовом земљом хучала историја?
Да ли га је инересовало ко је рекао да његова земља ствара више историје него што то може да поднесе, Карл Краус или онај коме се приписујз све живе изјаве - Черчил?

 Imam priliku da ustupim ovo mesto blogeru alselone

 Veliki sportski rivaliteti uzdižu popularnost spota i pišu momente istorije koji će se proučavati i obožavati godinama. Odjednom, svi klinci na ulici igraju tenis kao nekada Borg i Mekenro ili danas Đokovic, Nadal i Federer, glume vozače kao što su Prost i Sena, boksaju kao Ali i Frejzer, bacaju loptu kao Bird i Magic, udaraju loptu kao Vanja Grbić i, recimo, Van de Goor i tako dalje. Rivaliteti i rivali guraju sportiste da razvijaju svoje sposobnost do granica koje su bile

Naša zemlja nalazi se u vrlo kritičnom finansijskom stanju. Pad našega dinara, koji je izazvao jednu ogromnu neizdržljivu skupoću u zemlji, izazvao nas je da razmišljamo o tome. Prost uzrok je izazvao taj pad, što mi više uvozimo robe, nego što izvozimo sirovina. Sasvim prirodno da onaj koji više troši a manje privređuje, mora propasti. Tako je sa jednom kućom i porodicom, tako sa celim narodom, pa tako i sa državom. Naša država samo zbog toga zaljuljala se cela iz temelja. To vam je i suviše poznato. Ali to nije dovoljno samo znati a ništa ne raditi na uklanjanju tih uzroka, koji otežavaju život. Država ne može ništa da učini kad narod neće. Iz naroda samoga mora da pođe inicijativa za preduzimanje mera da se život olakša.

Jedan od najvećih uzroka koji povećava tegobe života, koji mi sami sebi tovarimo na vrat, a koji sami možemo da otklonimo, ako hoćemo jeste: NAŠ LUKSUZAN ŽIVOT, oličen u luksuznoj nošnji, naročito kod ženskoga sveta. Ogromne se sume novca daju za predmete, koji su potpuno nepotrebni, a ništa se od njih u zamenu ne dobija. Statistika našeg uvoza luksuznih predmeta može nam to najviše posvedočiti. Da toga nije, sasvim bi drukčiji naš život izgledao. Skroman život, to je sreća, spokojstvo i blagostanje za svaki narod.