Znate onaj osećaj kada se neko blamira, vi nemate nikakve veze sa tim ali vam je neprijatno?

Tamo negde u vreme proslavljanja državnog praznika, tzv. „Dana državnosti" na RTS-u ukačim negde od sredine igrano-dokumentarni film „Kraljevina Srbija". Kako nisam imao vremena da ga tada pogledam, a zanimaju me teme vezane za istoriju i generalno, dokumentarni film kao forma, potrudih se i uspeh da nađem narečeni film koji potpisaše Zdravko Šotra kao reditelj i što je mnogo važnije za ovu priču, Milovan Vitezović kao scenarista.

Doktor Žak Morejon bio je direktor Međunarondog komiteta Crvenog krsta, a potom i generalni sekretar Svetske organizacije skautskog pokreta (WOSM). Kao delegat Crvenog krsta, jedini je u tri navrata je posećivao Nelsona Mandelu u zatvoru na ostrvu Roben, od 1973. do 1975. godine, tada kao direktor kancelarije Crvenog krsta za Afriku. Ovaj intervju nastao je u trenucima kada se planeta oprašta od jedne od najvećih ikona 20. veka.

Bas kad sam razmisljao da napisem blog sa naslovom "Pozitivne strane odluke suda u Hagu" procitah vest o GENIJALNOM potezu Vuka Jeremica koji je odlucio da iskoristi svoja ovlascenja i zakaze javnu raspravu o ulozi medjunarodnih ad hoc krivicnih tribunala u ostvarivanju pravde i pomirenju medju narodima. Evo nekoliko citata iz njegovog saopstenja (Jeremić u UN zakazao debatu o Hagu):

Niko u državnim medijima nije spomenu jučerašnji dan kao dan kada je počeo Prvi svetski rat. Namerno nisam ništa napisao živeći u lažnoj nadi da će se neki bajni poznavala srpske istorije, ili novinar sa reputuacijom setiti koliko je 28.07.1914. godine bio značajan za tok srpske istorije.

Ovde se nalazi tekst koji je pisan odavno a objavljen je samo u niškim Južnim vestima.

Ja se herojske prošlosti svoga naroda nikada nisam stideo. Elektronski mediji ćute. Da slučajno ne uvrede Nemce, koje smo već toliko puta uvredili? Evo, ja ih neću uvrediti time što sam se setio da je na ovaj dan 1941. godine počeo napad na Kraljevinu Jugoslaviju bombardovanjem glavnog grada Beograda.

Sa fizikom sam se, priznajem, odavno posvadjala. Ali mi je istorija stara prijateljica. Imam svoje heroje. Da sam kojim slučajem živela u Beogradu 1. juna 1892, tiskala bih se na železničkoj stanici medju ministrima, profesorima, omladincima, radnicima i seljacima. Gurala bih se sva srećna da ugrabim jedinstvenu priliku i vidim Nikolu Teslu.

Proleće je stiglo ali uobičajeno pismo od Miomira nije.  To i nije bilo pravo pismo,  bila je to obična dopisnica čijih je sto dozvoljenih reči pažljivo pregledala logorska služba ali je bila znak da je živ. Stizala je jednom mesečno,  tačno u dan, toliko ispečatirana žigovima logorske cenzure i nemačke i srpske pošte da su se reči gubile pod raznobojnim orlovima i kukastim krstovima  i da su bili potrebni sati odgonetanja oskudnog sadržaja. A sad ni toga nije bilo i poštar je, saginjući glavu, prolazio pored kuće u Kraljevića Tomislava sitnim žurnim korakom, izbegavajući da baci pogled prema prozoru iza koga je, krijući se iza zavese, gospodja-Olga naprezala oči da što pre ugleda žućkastomrku poštarsku uniformu. Jednog dana, a bio je već kraj marta, umesto očekivane, ugledala je plavu.

Zvono na vratima se slilo sa poslednjim zveketom escajga. Bilo je tačno 5, a ručak je potrajao duže nego obično jer fini svet ne priča punih usta.  Nada je spadala u fini svet koji ima da ispriča puno stvari i pričala je od jutra, kad je stigla, prvo Radi, a onda i Banetu, kad je došao sa posla i kad su seli da jedu. Bane je voleo način na koji je njegova svastika odmotavala klupko; svaki dogadjaj je imao neku dramsku težinu, opisan bez suvišnih ornamenata, stilom poštenog osmogodišnjaka. Da bi stigla do poente, nije joj bilo strano da ponovi opštepoznatu predistoriju slučaja, zato je razgovor  potrajao duže, pa je Bane ponovo čuo kako je Zora dovela Zorana kod Kate pre skoro godinu dana i rekla sinu da će Nana da ga pričuva samo dok mama ne izvadi zub, i posle će mama da se vrati po njega, i otišla...

 Pre nego što pređem na pravu temu ovog bloga, mislim da je korisno da malo obnovimo znanje iz istorije Dubrovnika, kako bi imali potpuniju sliku kulturnih i političkih okolnosti i ambijenta koji je tamo preovladavao sredinom i krajem XIX veka.  Mnogima će, zato, prvih nekoliko paragrafa ovog teksta biti suvišni ili dosadni,