Bojan me dovezao do Guverdžinlika i pravio mi društvo dok nije stigao autobus , a to je bilo oko 15 do sedam uveče. Poljubismo se kako i dolikuje i ja se u ukrcah kroz srednja vrata u bus. Krenuo sam za Selčuk gde mi je Fu telefonski već rezervisala sobu u pansionu Homeros. Bojan je tamo odseo pre nekih pet godina i preporučio mi ga pričajući mi zanimljive priče, događanja i druženja sa vlasnicima, sestrom i bratom, Ojom i Dervišem. Jutros za doručkom sam otkrio da postoji još jedna sestra, starija, koja me srdačno dočekala i poslužila fantastično neobičnim doručkom. Kasnije smo nastavili komunikaciju...ali o tome kad dođe vreme.

Swima Dalla (мени још не) је архитекта  из шриланке,енглески ђак, лепушкаста ликом те мамљива телом, година средњих,радимо на истом пројекту овде уз медитеран а на рубу пустиње, након студиј, посредством брата утицајног пословног човека се у Benghazi-jу скрасила те  радећи у  струци стекла  предивну кућу у којој често организује посећене party-е   којима се и сам  по позиву  одскора придружих . уз понуде те шароликост тема пажњу ми неко вече привуче Iktifa, ирачанка,такоће  инжењер из нашег тима која наче тему о асфалтим коловозима којих нам изградња ускоро започиње.у причању похвали се да је у њеној отаџбини поодавно изграђен први асфалтни пут што би довољно да ми. . . . .такне у присет .

Sećate li se usvojenih odluka na Drugom zasedanju AVNOJ-a?

Smrt fašizmu - sloboda narodu! 

Selica_nena o 29.11.

Izvesno vreme me proganjaju dve stvari:

Da li je zaista tačno da se istori ponavlja i

da li ličnosti stvaraju slavnu  istoriju ili određeno vreme pravi velike istorijske ličnosti?

 Kad se razmotre neka konkretna zbivanja, događaji i akcije vezane za neraščišćene stvari iz drugoga svetskoga rata, onda bi se mirno moglo konstatovati da vlasti u Srbiji, nakon 2000. godine kako kaže istoričarka Dubravka Stojanović, "svog idealnog pretka nalaze u četničkom pokretu Draže Mihajlovića".

Koliko je ovakav stav utemeljen možemo se uveriti svakoga dana. Najpre Zakon o izjednačavanju četnika i partizana, pa onda zakon o rehabilitaciji, pa čitava kampanja na popularizaciji Draže Mihajlovića kroz neukusno javno traženje njegova groba (da se razumemo, smatram

“U  Истанбулу живи три милиона људи који потенцирају своје српско порекло! У читавој Турској их је готово девет милиона. Још је краљ Александар Карађорђевић изјавио да су Срби измирили све рачуне са Турском 1912, па убудуће са њима можемо бити само пријатељи. То, ипак, нико није узео за озбиљно до пре пет година.” То каже Драгослав Милосављевић, предсједник Друштва српско-турског пријатељства "Инат"

Пратећи верско-политичка таласања у Рашкој или Санџаку, ону сумануту  представу после утакмице када су млади носили турске и верске заставе и урикали да је то Турска, па онда најаву наших младих патриота да ће у недељу носећи српске и православне заставе, уз српску патриотску музику, прошетати улицама и тиме једноставно рећи да је то Србија. Шта рећи  осим да ништа од тога не слути на добро, тим пре што неодољиво подсећа на методологију из почетка 90-их.

Очито и СПЦ и ИВЗ, уместо да сабирају, како им вера налаже, оне деле народ и распирују раскол,

Stigao je medju prvima, oni iz okolnih sela stizali su malo po malo, neki praćeni rodbinom, neki sami ili u grupi , uglavnom obavijeni plemenitim mirisom borbenog duha od dvaest gradi. Do uveče su  stigli svi sa spiska, osim jednog za koga su rekli da ima groznicu i pokazali neki papir. “Baš zgodno, danas groznica a sinoć u kafani zdrav k`o dren. Valjda će da ozdravi do sutra, kad mi odemo”, procedio je narednik a oni koji su ga čuli počeli su da gužvaju lica u podsmešljive grimase. Tomi je bilo milo što je onako pažljivo hodao po kaldrmi, da je uganuo nogu…, ma, ne sme ni da pomisli. Večna sramota.

Siguran sam da je ogromna većina ovdašnjih blogera ‘skontala' da se ono Fjodor Mihalovič odnosi na Dostojevskog .., e ali zato iskreno sumnjam da to vrijedi i za ono drugo u naslovu navedeno ime i očestvo.

No prije nego što pojasnim o kome se radi dužan sam dati neku vrstu uvoda.

„I da je bila stoput gora nego što je bila –Jugoslavija bi opet bila stoput bolja od svega što je nakon nje nastalo.“

Svima koji poštuju svoju istoriju i ponose se antifašističkom borbom protiv nacista i fašista svih vrsta, čestitam Dan republike.

"Iako podsjeća na pokušaj da roman Rat i mir napišete spuštajući se niz tobogan u zabavnom parku, svako ko je ikada imao tu privilegiju da režira film zna da u životu nema mnogo zadovoljstva koja se mogu porediti sa tim osjećanjem."

Stenli Kjubrik

Na planeti Zemlji vjerovatno ne postoji niti jedan ozbiljan reditelj ili istinski ljubitelj filmske umjetnosti koji nije pogledao bar jedan film, po mnogima ako ne najboljeg, onda najinovativnijeg i jednog od najkontroverznijih reditelja u istoriji filma, Stenlija Kjubrika [Stanley Kubrick (1928-1999)]. Pojedinačne detaljne analize većine njegovih filmova zaista bi zasluživale i zahtijevale znatno veći prostor od jednog bloga a ja sam se trudio, pripremajući ovaj opširniji tekst o Kjubriku čitanjem knjiga, tekstova i intervjua te gledajući filmove i dokumentarce, da spomenem samo najvažnije i meni najzanimljivije stvari vezane za njegov život i rad.

   Stenli Kjubrik je rođen 26. jula 1928. godine u Bronksu, Njujork u porodici američkih jevreja, austrougarskog porijekla. Njegov otac Žak je bio ljekar tako da je Stenli odrastao u udobnom okruženju srednje klase u Bronksu gdje se i školovao. Kao tinejdžer, polaznik srednje škole Taft, izuzev fizike, nije pokazivao veliko interesovanje za učenje (često je prepisivao tuđu domaću zadaću te je čak pao iz engleskog jezika) i sa veoma lošim prosjekom ocjena po završetku mature nije mogao da konkuriše niti na jedan ozbiljniji koledž da bi nastavio školovanje. Umjesto da radi školske zadatke, nakon što mu je otac poklonio fotoaparat, Kjubrik se kao srednjoškolac samostalno obrazovao na polju fotografije i još je prije mature uspio da časopisu Luk (Look) proda svoje dvije foto-priče i vrlo brzo sa svojih sedamnaest godina dobije prvi posao u Luku kao fotograf u kojem provodi punih pet godina (1946-1951) tokom kojih, oslobođen školskih stega, počinje mnogo da čita po slobodnom izboru i potpisuje preko 300 fotografija od kojih se preko stotinu danas čuva u kolekciji Kongresne biblioteke u Vašingtonu (Library of Congress) a neke od njih, u kojima se prepoznaje izuzetan talenat za pričanje priča i osjećaj za trenutak, mogu da se vide ovdje.