Operacija visokog rizika, deo prvi

Pitate se gde sam... i treba. Nakon Operacije visokog rizika, koja je započela pre mesec i po dana i trajala do prošle subote, trenutno sam na psiho-fizičkoj rehabilitaciji. Ukućani sa mnom razgovaraju tiho, ne koriste reči koje bi sadržale bilo kakvu asocijaciju na nasilje, hranim se biljnom hranom i svako jutro mi turpijaju očnjake.

Sve je počelo mojom prošlogodišnjom idejom da svekru i svekrvi, u daljem tekstu Babi i Dedi, ponudimo da se presele iz podpohorskih nedođija u Ljubljanu. Ideja je na moje zaprepašćenje prihvaćena odmah. I sa očitom namerom objekata ideje da zauzmu pasivne uloge u predstojećoj realizaciji moje tako pametne inicijative. Tom prilikom je izvršena i naravno poštena podela rada: Žmu je dobio da duži ugovore, prodaje, kupovine i pare, a ja sam se usrećila ljudskim faktorom – sledovala sam Babu, Dedu i majstore na horizontu budućih dešavanja.

Uvod u Operaciju je bio prodavanje kuće, u čemu nam je pomogla agencija, kojoj smo mi onda uzvratili pomaganjem da oteža svoj bankovni račun i omogući svojim unučićima da ni kašiku ne dignu do penzije. Nakon toga se u Operaciju uključila druga agencija, u obliku neinformisane udavače od dvadeset kila žive vage, koja je uspela da nas šokira prikazivanjem potencijalnog objekta kupovine u Ljubljani. Stan je bio vrlo šarmantna rupa, u kojoj je nekada presavijen kuckao prstenčiće ubogi ljubljanski zlatar. S obzirom da glavu s posla nije dizao, to su plafoni ostali prilagođeni visini prosečnog irskog patuljka. Za dvosobno stanče, u kome je od hodnika napravio spavaću sobu, od kuhinje dnevnu, a dnevnu preselio u špajz koji je završio u kupatilu, veseli vlasnik sa otežanim misaonim funkcijama je tražio takvu sumu para da sam presamićena morala da se isteturam na terasu, koja je u medjuvremenu postala kupatilo u kombinaciji sa reli krivinom, jer baš tu komšije skreću u garaže. Od koje će uskoro napraviti luksuzne jednoiposobne vile i prodavati je po ekskluzivnim cenama osobama kojima je IQ usklađen sa brojem cipela.

Tu negde sam odučila da u dešavanja uvedem Naše. Mi u dijaspori smo poprilično šizofreni kada se radi o značenju reči Naši. Naši su razni. Naši mogu biti i Njihovi, ali mogu biti i Naši koji su manje Njihovi od Naših iako pomenuti nisu baš Naši prema rezultatima moderne istorije. Naročito kada se radi o fudbalu. I reprezentacijama. Mi uvek navijamo za Naše. I Naši uvek pobeđuju. 'De sam ono stala...Da...U tom trenutku u Operaciju je uvedena Nisveta, zvana Nisa. Za koju mi je rečeno da je Naša. Naša Nisa je, za razliku od Udavače, koliko sutra našla gajbu sa potencijalima da bude buduće gnezdo gerintomladenaca. U delu Ljubljane koji Mali sin zove Olimpijsko selo, jer tamo svi nose trenerke i niko ne govori slovenački. Ali su zato druželjubivi. Naročito domar Naš Jusuf, koga u stopu prati žena njegove nizine. Oboje kao dve postarije bube mile hodnicima i stručno u duetu gledaju vodomere i brojače koji su za mene vrisak tehnologije i napretka. Jusuf naravno ima čačkalicu u zubima, koja tokom komunikacije mrda i obara mi koncentraciju. Dok Jusufova žena sa svetim poštovanjem i neizbledelom zaljubljenošću gleda u njega, čačkalicu i brojač za struju.

Nakon što je Žmu odradio papirologiju, u kojoj su Baba i Deda radili na njegovom skraćivanju živaca, u priču uskačem ja i sa sobom dovodim Našu Fatimu, tj. njenog sina, isto tako Našeg Šefika. U roku od odmah Šefik, kao nadradnik u budućem devastiranju novokupljenog stana, postaje moj najbolji prijatelj i poverenik. Sa Šefikom stiže i Naš Nermin Šegrt. Pridružuje im se Naš Jasmin Električar. Žmu nestaje, a ja ostajem na liniji fronta sa Šefikom, Nerminom i Jasminom, koji govore strani jezik - majstorski. Ič ih ne razumem. Kanda ni oni mene. Zato komunikaciju svodim na proste rečenice u prezentu, izbacujem suvišne subjekte i objekte, posebno prideve, koristim samo glagole i gestikulaciju. I u torbu ubacujem najnoviji model šrafcigera sa dvanaest nastavaka i ugrađenom baterijom. Da ne izgledam baš načisto neinformisana. Usput se prilagođavam navici majstora da ustaju pre petlova, a kad isti zakukuriču da zovu svoje stranke. Mene. U cik zore, veselim glasom. Kada ja još uvek spavam, dok ostatak kuće pazi da mi ni prst ne pomoli...

Nakon što su Naši izbušili zidove, poizvlačili žice, polupali pločice i izveli slične rušilačke radnje, a ja promenila ritam funkcionisanja pozdravljajući očnjacima izlazak sunca svako jutro, u priču se uključio Samizdat u zaveri sa Sajmom knjiga. Povodom izdate knjige sam morala da napustim liniju fronta na dve nedelje (što je Žmu kasnije sve na prstiće izbrojao i ubacio u dovečnu memoriju sećanja). Majstori su naravno digli sve četiri uvis, shvativši da je Glagol gazdarica nestala, a Žmu ne trza na rudarske pozive. Tada je ekipa Naših po svoj prilici otputovala u Dangubiju, a rupe u stanu ostale da čekaju poslednji trenutak, tj. mene. Trebalo mi je tri cik jutra, nakon povratka, da napipam i ponovo sakupim ekipu snova i uz korišćenje dupliranog broja glagola ih nateram u nastavak serije.

Ekipa Naših se ponovo okuplja i kreće u nove radne pobede, u čemu im se u tom trenutku priključuje i Njihov Dušan, koga je doduše preporučila Naša Nisa. Dušan sa sobom donosi daske i novo bogatstvo nepoznatih, ovaj put stolarskih reči i poskočica. Iako izgleda kao hevimetalac jednoglasno izbačen iz benda zbog starosti, Dušanu iz džepova ispadaju kvačice i rajberi, dok veselo galami u gluvoj sobi sa rupama, koje Naši još nisu zapušili. Za njim je domileo i ostariji čikica, desna ruka Dušanova, u plavom mantiliću na rupe i šrafcigerom u džepu. Obojica su eksperti za zidanje plakara.

Da ne bi bilo monotono, a ostalo efikasno, svi se pretplaćujemo kod Našeg Fatmira, obližnjeg pekara na burek. Ja, Glagol gazdarica i ekipa u plavim treger kombinezonima sa džemperima na kreč. Sa sve hevimetal plakardžijom i njegovom plavom prikolicom. Sastancima ne prisustvuje moler, koga nisam imala čast i zadovoljstvo da upoznam, ali koji uporno za sobom pušta krečavu metlu i načetu teglu barenih paprika. Crvenih. Osim njega misteriozan lik je i proizvođač zastakljenja za terasu, koji je verovatno u skladu sa svojim pozivom providan. Tokom ovih susreta leđa nam čuva okrcani beli kombi »Ker-vod« (keramika-vodovod), a lokalni brojni penzioneri vataju beleške naših burekskih konsultacija. Da li zbog tih susreta ili zbog glagola kojima sam uvela velika početna slova i tri uskličnika na kraju, tek gnezdo Babe i Dede je završeno. Ne baš, ali dovoljno. Ostali su samo spoljni radovi. Ove nedelje. Ili iduće. Nešto i na proleće. Da se ne bi prebrzo rastali. Što bi negativno uticalo na moj društveni život.

Do tada nameravam da mojoj ekipi majstora organizujem posetu zvezdarnici, u kojoj ćemo gledati kako nebom zviždi torba alata, koju je ispustila ona američka astronautkinja. A ako se dotična torba otvori, zvezde će tek imati čemu da se čude. Ko joj je kriv...htela sama da šrafi po brodu, umesto da je pozvala Naše...

To Be Continued