POTREBNO VREME I PRITISAK JAVNOSTI - OBRNUTA PROPORCIJA

Autor: Rodoljub Šabić

„Vreme je da i naši moćnici shvate da priče o demokratskom društvu traže da se javnosti polažu računi, a ne da se kriju informacije čak i o najvećim investicijama“ - PANČEVAC. 

„Prisiljen“ pitanjima nekih novinara na još jedno „listanje“ tekstova o ponovo aktuelizovanoj temi – ugovoru o koncesiji za auto-put Horgoš Požega, naišao sam na veb sajtu B92 ispod teksta „Šabić: Dati informacije o koncesiji“, na ovaj, za mene lično asocijativan komentar. Podsetio me na dve stvari. Prvu, manje važnu, da sam elektronsku poruku istovetne sadržine od građanina koji se potpisuje kao Pančevac, svojevremeno i lično dobio. I drugu, mnogo važniju, da sam je dobio povodom rešenja kojim sam, kao Poverenik za informacije, Ministarstvu za kapitalne investicije naložio da učini dostupnim javnosti koncesioni ugovor. Od tada je proteklo dugih 16 meseci, a mnoge informacije o ovom pravnom poslu još uvek nisu poznate javnosti.  

Deluje zaista bizarno ali moglo bi se dogoditi da ugovor „težak“ preko milijardu evra bude potpisan, da traje bez malo 2 godine, te da „umre“ a da naša javnost ne bude upoznata sa njegovom pravom sadržinom. Jer ugovor o koncesiji za auto-put Horgoš Požega ovih dana je ponovo aktuelan, upravo zato što se očekuje definitivna odluka o njegovoj sudbini. 

Poslednje informacije govore da je stav Vlade Srbije da ne prihvati nikakve dopunske, specijalne uslove koje koncesionar postavlja, zato da bi pristao na sporazumni raskid ugovora o koncesiji za auto-put Horgoš Požega. Za većinu građana, takav stav je u skladu sa dignitetom države i sasvim jasan. Međutim, mnogima nije jasno – zašto se razgovori o sporazumnom raskidu ugovora uopšte vode? Podsetimo se, ugovor je dugo bio „super tajna“. Nadležno Ministarstvo za kapitalne investicije ga nije učinio javnim ni nakon naloga Poverenika za informacije. U jednom trenutku je „izgladalo“ da bi moglo doći do obrta u korist javnosti. „Egzaltirani“ nadležni ministar, izjavio je da će se on založiti za objavljivanje, čak da će podneti ostavku, ako ugovor ne bude objavljen. Međutim, ostalo je „nejasno“ zašto sam nije objavio ugovor i zašto je istovremeno podneo tužbu Vrhovnom sudu tražeći poništaj rešenja Poverenika za informacije kojim se upravo nalaže objavljivanje ugovora. I onda, kad je sud tužbu odbacio, ministarstvo nije učinilo ugovor dostupnim javnosti. Ni Vlada, iako dužna, nije obezbedila izvršenje poverenikovog naloga. Tek znatno kasnije, pod snažnim pritiskom javnosti, objavljen je osnovni ugovor, a potom sukcesivno i većina aneksa.  

Tako je javnost ipak dobila značajan broj informacija o ovom važnom pravnom poslu. Sudeći po onom što je javnost tako saznala o obavezama ugovornih strana, koncesionar nije ispunio ni jednu jedinu, niti je obezbedio ugovorenu finansijsku garanciju. Na prvi pogled izgleda da bi to moralo biti dovoljno za jednostrani raskid. Ipak se vode razgovori o sporazumnom raskidu i koncesionar čak izlazi sa uslovima koji deluju gotovo ucenjivački. Na čemu se taj prepotentan stav zasniva? Može li se isključiti sumnja da je osnov u propuštanju neke (javnosti nepoznate) obaveze s naše strane? Da li bi ta sumnja mogla biti „objašnjenje“ za činjenicu da je, iz najblaže rečeno nejasnih razloga, sadržina nekoliko aneksa još nepoznata javnosti. A mislim da je krajnje vreme da bude, jer i da nema pomenute sumnje, valjalo bi potvrditi, kao nesporan, princip da raspolaganje javnim dobrima i novcem uvek mora biti podložno kontroli od strane javnosti.   

Ali, dragi moj Pančevac, očigledno je, trebaće nam još vremena. I vremena a još više snažnog pritiska javnosti. Što više bude ovog drugog trebaće nam manje onog prvog.