Setnja kroz nepoznato

Pre neki dan u naletu dosade, odlucim da prosetam (ovde, gde niko nikada ne seta) do obliznjeg trznog centra. Nije daleko, kada iz moje ulice bacim pogled preko palmi, cini mi se da vazdusnom linijom nema ni petsto metara. Eh, vazdusnom linijom... Pominjao sam vec da ovde niko ne pesaci osim od prodavnice do prodavnice, ali neke setnje poput "aj'mo do Kalemegdana peske kroz Knez"- to ovde ne postoji. Jednostavno, prevruce je i svi se voze ili kolima ili motorima do trznog centra, restorana ili prodavnice. Takodje sam pominjao, i to je nesto sto sam prvo primetio ovde - da ne postoje trotoari za pesake, jer su zbilja nepotrebni.

Sacuvavsi sve te informacije u malom mozgu, mudro ih ignorisuci - krenuo ja peske do trznog centra! Orijentacija mi je na zavidnom nivou, tacnije oduvek je bila ma gde se nalazio. Za tu sposobnost i snalazljivost su dosta zasluzni izvidjaci ciji sam bio clan par godina jos u osnovnoj skoli. E, sad... Ima jedan problem, a to je - da bih dosao do trznog centra ravnom linijom morao bih preci prugu. A, posto ne bih da podjem stopama moje prabake, koja je tragicno nastradala pod vozom, ipak sam se odlucio da idem na najblizi pruzni prelaz, kao sav normalan svet. Izlazim na glavnu ulicu, i pokusavam da hodam uz ivicu kolovoza trudeci se da sa jedne strane ne gazim u zemlju i travu, a da me pritom sa druge strane ne pokupi neki motor. Sve bi to bilo nekako i podnosljivo da nema ovih prokletih palmi cije lisce pada tacno do visine mojih ociju, stoga moram svo vreme da hodam sagnut! Ko mi je kriv kada nisam po njihovim standardima! Korak ovamo, izbegavanje motora tamo, i stigoh posle nekih desetak minuta do pruznog prelaza. Ok, tu sam bar bezbedan jer niko ne jurca preko sina pa sam lepo i bez bojazni da cu neplanski da ustopiram i sednem u krilo nekog motoriste presao prugu. Sada mi samo preostaje da predjem ulicu i na putu sam do trznog centra, ciju reklamu sve vreme vidim iznad palmi. Ali, kako preci ulicu sa po tri trake u oba smera kada nema pesackog prelaza? Nekako sam se zaglavio na jednom pesackom (nazovima ga tako, mada sigurno ovde nosi drugo ime) ostrvu ispod semafora koji pokusavam da prokljuvim po kom sistemu radi, kada je kome crveno, uslovna strelica ili zeleno. Posle nekih dobrih sedam do osam minuta mog zbunjenog gledanja u sareni stub shvatim da ima neki redosled koji, makar stajao i tri dana, nikako ne mogu da pohvatam. Jedino sto sam uspeo da primetim je da ima nekih minut vremena kada svi stoje! Trk, preko svih sest traka dok nigde niko ne krece uz veoma radoznale poglede svih prisutnih i nasao sam se na drugoj strani ulice! To je to, sada sam na dobroj strani, samo pravo i evo me ispred trznog centra.

Poput svih evropskih trznih centara koji izgledaju potpuno bespotrebno veliko i glamurozno, takav je i ovaj, moj komsijski trznjak. Uz naravno par razlika: pokretne stepenice su na obrnutu stranu, sve visece reklame kao da se takmice koja ce pre da me overi u slepoocnicu, i sto strcim medju ljudima kao zirafa medju slonovima! Obisavsi ceo kompleks odlucih da krenem kuci. Polako pocinje da pada mrak pa razmislih da ne bi bilo zgodno da ista prepustim slucaju, nego lepo dok se sve vidi da nadjem put do kuce bez prethodno posutih mrvica. Shvativsi da mi je kuca na "pljunometar" samo preko pruge, a pruzni prelaz je na nekih pola kilometra niz prugu, odlucim da ipak probam nekako da presecem, i skratim put do moje ulice.

Sav zadovoljan mojom odlukom i povucen adrenalinom zbog moje hrabrosti nisam shvatio da sam krenuo u potpuno pogresnom smeru! Jer, kada od mene dolazim do trznog centra - vidim reklamu kao putokaz kuda da idem, ali sada toga nema. A reklama, prokletnica jedna je ista sa sve cetiri strane! Kada sam shvatio da posle nekog vremena hodam a da ne nailazim na prugu malo sam se zacudio. Onda primetim da ja u stvari idem ka negde a to negde nije moj zeljeni pravac. Sta mi je ciniti? U ovakvim situacijama obicno se nikada ne vracam na polaziste, nego pokusam uz pomoc orijentacije da prekratim put, i presecem na zeljeni smer. I sve bi to tako i bilo da nisam naisao na zbunje koje rezi i laje! Ja prosto obozavam pse, ali ne toliko da im se predam na veceru, dam se u trk ne bi li sacuvao zive noge preko potrebne za povratak! Ali, do mog sledeceg iznenadjenja me delilo svega par koraka i stabala. Posle lajavog zbuna nadjoh se ispod pevajuceg drveta! Samo sto ovoga puta nisu bile ptice nego petlovi, udobno smesteni na svojim granama spremni za spavanje. Sta me sve nece snaci? To me presece i natera da se ipak vratim do trznog centra i krenem istim putem nazad. To bar nece biti problem, osim jedne stvari - uveliko je mrak! Ulicno osvetljenje je mnogo slabije nego u Evropi i ja jedva vidim kraj puta, ali to me ne brine toliko koliko cinjenica da na mene niko ne obraca paznju. Motori kao motori uvek voze uz ivicu kolovoza i naravno da nisu navikli da im neko seta uz put! Da se ja ipak malo pomerim u travu a ispod palmi, iako je prljavije i postoji rizik od stajanja u ko zna sta, bezbednije je nego da me pokupi neki kinez na dva tocka! Vec sam se pomirio sa sudbinom da cu izaci na devetoj strani Blica: "Drzavljanin Srbije nestao u dzunglama Malezije, potraga je u toku, a policija se nada da se nece ponoviti proslogodisnji slucaj pokusaja pesacenja uz kolovoz."

Sagni se ovde, ugazi u to, obidji ono, stigoh nekako do pruznog prelaza i naposletku do moje ulice. Mislim da cu sto je pre moguce da upisem voznju i kupim motor! Do tada - do vidjenja pesacenje, kupujem bicikl!

 

 

 

 

Dalibor Kokic

Snimci