Pahuljica

Prve pahulje su pale pre nesto vise od mesec dana, a meni je to iskreno falilo. Kada sam ugledao prvu odmah mi se smehom ozarilo lice kao malom detetu spremnom za sankanje. Pahulja, tako nezna i savrsena,kao da je licno moja, pa jos kako se umiljato spusta na lice ljubeci ga dok se topi. Savrsena pahuljica.

Evo vec mesec dana kako sam okruzen snegom i ledom, istim onim kojeg nisam osetio skoro tri godine, jos od pre odlaska na tropsko ostrvo. Onda, dok sam sa terase svog tadasnjeg stana umirao od vrucine gledajuci tih i smiren Indijski Okean nisam ni slutio da ce mi -15c biti svakodnevna temperatura uskoro. Onomad +30c svakodnevno, a sada -15c. Kako stvari mogu da se okrenu za tren, pa i da temperatura koja je svakodnevno znojila moju kozu ove godine, sada ledi nozdrve pri svakom udahu. Pogotovo ovde, na krajnjem istoku goleme i hladne Rusije, kada pocne vetar sa ustalasanog, sada vec i santama leda okovanog Amura da brije lice i da se provlaci kroz sve slojeve odece i dolazi do kostiju. Ma kakva kosava, koja bura, ovo ovde je zima! I to blaga - kako kazu lokalci! U februaru kupanje na plazi, u novembru smrzavanje na zatvorenom - luda ova nasa planeta, a ja jos ludji sto sve to istrazujem!

Toliko toga je drugacije kada se gleda sa daljine, pogotovo odavde gde je sve belo i zamrznuto. Nema onog raznolikog cvrkuta ptica ujutro, nema majmuna koji se motaju po parkingu, nema ni toplog sunca, mada zubatog ima. Dok svi oko mene skilje kroz polu-zatvorene oci, ja ih drzim sirom otvorene da pregledam ovo Sibirsko prostranstvo. Sada se sve jasnije vidi. Mozda treba zaista otici daleko da bi shvatio da je ono sto zelis sve vreme bilo pred tvojim nosem. Ma koliko mi nedostajalo toplo vreme, pahulja je ipak jedna jedinstvena, falila mi je tri godine, ipak nema nijedne slicne njoj.

Radujem se i drugoj Novoj Godini zaredom na zimi. Jednu sam docekao daleko od pahulje, i nije mi to TO, fali taj osecaj zime, snega, doceka... Jeste hladno, mrznu obrazi, ne osecas prste, ali to je i car zime - da znas sta sve postoji oko tebe, onda se i vise radujes letu i toplom vremenu. Kada je sunce non-stop tu, oko tebe, dosadi vremenom, i samo onaj koji je to iskusio razumece me. Kada si daleko od svega sto volis, nisi ni svestan sta ti sve nedostaje, svacega se uzelis... Pahulje pogotovo.

A, za deset dana sam opet u mom omiljenom Belom Gradu, medju brezama i najdrazim ulicama, najlepsih oronulih krovova i najsjajnijeg odsjaja reka. Dom je tamo gde ti je srce, a moje je godinama vec ispod breze pod nebom Filmskog Grada, tamo je moja Oaza, tamo je moja Pahuljica. Ko zna, mozda me pahuljica pocne pratiti ovog puta, da ne lutam ulicama stranih gradova sam, i ne ostavljam otiske samo dva stopala, bilo na pesku ili, u ovom slucaju snegu.

Zaledjen Amur

Dalibor Kokic