Kada snovi postanu realnost
a realnost se istopi u snove
da li je to losa sreca
il' se zivot tako zove

Kada volis celim sobom
celog nekog, vreme celo
i kad posle dusa boli
i kad posle boli telo

Da li ljubav mora da boli
da li srce mora da pati
kada jednom sreca prodje
moze li ikad da se vrati

Moze li covek da se okrene
zatvori vrata, produzi dalje
ili je vecni rob secanja
zatocen u sudbine ralje

Ako moze, kad i kako
resenje bi hteo da znam
da sve slike, uspomene

Kapetan stari mrezu plete. I seca se nekih dana. Boljih dana. Davnih…kad je mladji bio. Kad je tim rukama, koje su sad tako istrosene i tanke, ribu lovio. Kad je dane na pucini provodio, a ne…

Kapetan stari, to uvelo lice, nekad je mladic bio. Lep mladic. Devojke su uzdisale za njim, drugi mladici su mu zavideli. A on je svoju ljubav ljubio, svoju

Ko to nocas kuca na moj prozor? Ko to hoce da udje? Lakse malo, slomice se staklo. Pokazi se prvo…ko si, odakle si ? Ko te salje? Lozinku daj…

Ne otvaram ja svakome. Da to cinim, puna bi mi soba bila. Zato, tutanj. Znam da sam gad, takav sam se rodio. Zelim da budem sam...

Nekad sam pustao da udje svako ko kuca…a ne vise. Naucio sam lekciju.

Juce me jedan lik propisno napljuvao na ulici...i to ne bilo kojoj ulici-napljuvao me je u mojoj ulici. A sve zato sto sam zauzeo parking mesto koje je on bezecovao jos od Vise poslovne. Kreten. Izadje on iz kola i poce da psuje, da viche, da riche. Ja ga gledam, onako, u oci, i razmisljam se dal' da mu izadjem i polomim mu obe noge, ili da mu izadjem i polomim

Prelazim te nocas kao mnogo puta do sad…mirna si i pitoma,barem naizgled. Tvoj sum ipak jezivo jeci u ovoj potpunoj tmini.

Kao da glasovi mrtvih dopiru iz tvoje utrobe, glasovi mnogobrojnih cije si duse uzela, zivote uskratila, a leseve nosila. Prokleta si Drino, prokleta.

Stojim na sredini mosta, zagledan u tvoje crnilo. Crna si,najcrnja. Pa i crni Dunav, sto izvire na Crnoj planini i uliva se u Crno more prema tebi je nasmejan i vedar. Njegov tok je, u poredjenju sa tvojim, veseo i zivahan…a tvoj tok Drino-zapetljan i krvav. Nek ti je na cast…

Limena pepeljara i karirani stoljnjak. Enterijer moje dushe. Pevaljka sa jeftinom perikom, ciji se glas probija kroz larmu pijanih sinova greha. Flasa brlje, paklica cigareta…poneki dinar u dzepu. Sta ja tu trazim? Zasto sedim sam? Pitanja na koja ne znam odgovor…

Odjednom neko zapocinje tucu…prikljucujem se rado. Hvatam stolicu za naslon i udaram

Farsa. Život bez života. Jutarnji izlazak iz kutije u soliteru, gradski prevoz, ulazak u drugu kutiju...posle osam sati gradski prevoz, odlazak u kutiju i spavanje. Jedan običan radni dan, prepun veštačkog vazduha, veštačkog osvetljenja, veštačkih ljudi i njihovih veštačkih osmeha. Dvadeset i prvi vek, vrhunac ljudske kulture i civilizacije...

Godina 1973. Jedan mladic, iznosenog kaputa, stajao je na autobuskoj stanici i cekao. Nije znao koji autobus ceka, znao je da ce da udje u  onaj koji prvi naidje. Za Beograd ili Zagreb, svejedno. Naisao je beogradski, on je seo u njega, i za sobom ostavio sarajevska nocna svetla, a sa njima i sve svoje uspomene, citav svoj predjasnji zivot.

Dan prvi: Danas nas je uhvatila lavina na cetiristo metara od vrha…srecom smo uspeli da se sakrijemo u pecinu. Sad smo zaglavljeni ovde.  Imamo hrane za tri dana, imamo resho da topimo sneg za pice. Nadam se da ce iz baznog kampa poslati ekipu cim primete da nas nema. Sanja je malo nervozna, pokusavam da je smirim koliko mogu

Dan treci: Jos uvek nista. Kopao sam

Kraj Maja je te godine doneo mnostvo toplih, prelepih dana, a Ostoja i ja smo blenuli u knjigu i proklinjali sunce sto ga toliko ima. Proklinjali smo klince koji igraju fudbal prekoputa u skolskom, zvuke koncerta u podne koji je dopirao iz dnevne sobe, i komsiju Glisu sto trese tepih ispred zgrade. Kad malo bolje razmislim, nismo zaobisli ni dve muve koje