Diktafon

Dan prvi: Danas nas je uhvatila lavina na cetiristo metara od vrha…srecom smo uspeli da se sakrijemo u pecinu. Sad smo zaglavljeni ovde.  Imamo hrane za tri dana, imamo resho da topimo sneg za pice. Nadam se da ce iz baznog kampa poslati ekipu cim primete da nas nema. Sanja je malo nervozna, pokusavam da je smirim koliko mogu

Dan treci: Jos uvek nista. Kopao sam opet ka izlazu, ali nema vajde. Izgleda da je dubina snega prevelika. Hranu smo uspeli da malo razvucemo, cenim imacemo do prekosutra. Hladno je. Danas sam sa Sanjom planirao kakvo ce vencanje da nam bude…posvadjali smo se. Ona i dalje zeli puno zvanica.

Dan peti: Poslednju konzervu smo potrosili. To je sto je, sad nam ostaje samo nada. Cini mi se da su mi noge malo promrzle…ne smem da skinem cizme, bilo bi pogubno. Trudim se da mnogo setam, koliko prostor dozvoljava. Sa Sanjom opet svadja…zeli cerku, i jos da se zove Marija. To je tako…obicno…ne znam ni sam

Dan osmi: Vec tri dana ne jedemo nista,polago gubimo nadu. Levu nogu ne osecam, mislim da je gotovo sa mojim alpinizmom. I Sanja ima prve simptome, trudim se da joj skrenem misli. Toliko je volim, ne mogu ni da zamislim da bi mogli ovako da skoncamo. A tolike planove imamo…

Dan deseti: Ceo dan smo zagrljeni, ne uspevamo nikako da odrzimo temperaturu. Ona je u agoniji zbog gladi. Dusa mi se slama dok je gledam. Danas sam se molio Gospodu da uzme mene, da bar nju spase. Ona izvan ove smrdljive pecine ima neku buducnost…ja samo zivot u kolicima, najverovatnije.

Dan dvanaesti: Jedva govorim,ali ova traka mi pomaze da ostanem svestan. Nema nade, jasno mi je. Sad nam ostaje da sedimo i cekamo , a kraj je blizu. Sad nas je u ovoj pecini troje…smrt nam pravi drustvo.

Dan cetrnaesti: Mislim da je ovo poslednje od mene. Sanju sve teze odrzavam budnom. Nepravilno dise. Plakao bih da imam snage…gledam svoju ljubav kako umire, i ne mogu nista da ucinim…

Dan devetnaesti: Boze…da li ces mi ikad oprostiti?